Проблематично америчко бомбардовање џихадиста

Прве америчке бомбе пале су на сиријске положаје терориста Исламске државе и досад готово непознате организације Корасан, састављене од ветерана Ал Каиде, за које се процењује да су највећа директна опасност по безбедност САД. Саопштено је да је за ваздушне ударе добијена подршка пет арапских земаља – Бахреина, Јордана, Катара, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата.

Међународна коалиција против џихадиста, како администрација у Вашингтону воли да назива групу земаља које је окупила, истовремено наставља бомбардовање екстремиста у Ираку. Премда се ради све како би нова интервенција на Блиском истоку добила ауру легитимности – много тога у овој причи је суштински погрешно.

Најпре, помало парадоксално изгледа да Барак Обама сазива састанак Савета безбедности УН на којем жели још једном да укаже на опасност од милитантног исламизма, када је мишљење истог тог међународног тела заобишао покрећући најновију акцију бомбардовања. Поједини коментатори примећују да је прави разлог оваквог Обаминог маневра демонстрирање какво није ни налик свом претходнику у Белој кући Џорџу Бушу који није много марио за мишљење међународних институција. Чињеница да је Обама једини председник САД који је сазвао седницу СБ УН не умањује терет замерки да је приликом покретања удара на џихадисте избегао да затражи подршку УН, али и Конгреса САД.

Правничка акробатика којом адвокати Стејт департмента покушавају да пронађу иоле одржив одговор на нарасле критике позива се на право Америке да интервенише на позив Ирака, али и на недораслост режима Башара ел Асада да за своју земљу учини праву ствар. Саманта Пауер, америчка амбасадорка при УН, у писму које је скоро 24 сата након почетка бомбардовања упутила генералном секретару ове организације Бан Ки Муну, наводи да је претња Исламске државе по безбедност Ирака аутоматски дала право Америци и савезницима да почну бомбардовање.

„Ирачка влада је замолила САД да покрену међународну акцију против Исламске државе како би се заштитили њени грађани”, пише Пауерова, али се у допису не помиње претходна америчка интервенција у Ираку која је изведена под паролом заштите света од Садамовог оружја за масовно уништење, и која је директно довела до избацивање региона из равнотеже.

Логички трикови употребљени за игнорисање СБ УН користе се да би се домаћој јавности сервирало објашњење зашто за нови рат није затражена ни ауторизација Конгреса. Бела кућа се уместо тога позива на зелено светло које је за борбу против Ал Каиде добила од конгресмена након напада 11. септембра. Слушајући овакво објашњење неко би могао да претпостави да су Ал Каида и Исламска држава једно те исто, а не потпуно одвојене групација, па је стога потребна и нова потврда Конгреса, са правом примећује сенатор из Вирџиније Том Кејн.

Амерички председник, истина, сме да ангажује војску без дозволе Конгреса у акцијама које трају до 90 дана.

Зашто је Обама нацији ускратио могућност јавне дискусије пре него што земља крене у још један, скупи и по свој прилици дуготрајни рат на Блиском истоку, нема убедљивог одговора, оцењује у редакцијском уводнику „Њујорк тајмс”. Како ће акција бомбардовања довести до ефикасног уништења Исламске државе а да при томе не покрене лавину у ионако нестабилном региону – председник једноставно не даје одговор.

Још једна нелогичност, на коју упозорава њујоршки дневник, јесте како је уопште могуће да председник Обама у обраћању америчком народу није ниједном речју поменуо терористичку групу Корасан која се одједном помиње као највећа претња безбедности САД, већа од Исламске државе. Званичници у Вашингтону тврде да су сазнања о Корасану држана у тајности како групација не би схватила да јој амерички обавештајци дишу за вратом. А зашто се онда без пардона говорило о неким ранијим опасностима, попут Осаме бин Ладена, чак и онда када су били лоцирани?

Замагљености слике чије се контуре једва назиру доприноси и новокомпоновано „савезништво” Вашингтона и донедавно омрзнутог Асада. САД додуше нису експлицитно исказале пристанак на такву сарадњу, али доста је индикативно одушевљење са којим су амерички напади на положаје Исламске државе дочекани у Дамаску. Сирија чак није активирала ни антиракетни систем против америчких ваздушних удара. Ако је ово Обамин заокрет према Асаду онда је нова акција не само опасна него и морално проблематична, пише „Њујорк тајмс”.

Колико је морал важан ваљда најбоље сведочи листа земаља које су стале уз Америку у овој причи. То су представници вероватно најрепресивнијих режима у региону. На свим светским листама демократичности Бахреин је на самом дну, а нема могућности да се чује било какав опозициони глас, док је саудијско финансирање и регрутовање екстремиста опште место.

Сумњичавост побуђује и сам одабир циљева за ваздушне ударе јер се супротно очекивању не нападају циљеви на којима су екстремисти најактивнији. Тако на пример сиријски град Кобане, који су окружили и гранатирају га са свих страна, није мета ваздушних удара. Уместо тога његови грађани су пропуштени у оближњу Турску, а џихадистима је омогућено напредовање, док се истовремено бомбардује град Рака у којем су углавном остале празне зграде.

Левичарски оријентисани Американци сматрају да је ово још један случај бацања прашине у очи грађанима како би се њихова пажња скренула са правих животних проблема. Још беспомоћније се осећају грађани Блиског истока који страхују да авантури покренутој споља, а која узима данак, код њих неће ускоро доћи крај. Завршни сценарио каквог се сви плаше сумиран је у судбини једне земље чије име се изговара са страхом од сличне судбине – Либије.

Драган Вукотић