„Симпо” с државом тражи купца

Држава Србија је преломила. По основу пореских обавеза постаће, са око 80 одсто капитала, већински власник компаније „Симпо” у Врању. То је, рекло би се, једини могући епилог вишемесечне блокаде рачуна и заустављања производње јединог великог привредног система на југу Србије са око четири и по хиљаде запослених. Овај процес траје више од годину дана, при чему је „Симпо”, од августа прошле године, када је влада донела закључак о конверзији дуга, испуњавао све своје обавезе. Благовремено је донео одлуку о конверзији, али долази до промена у министарствима финансија и привреде, која одбацују одлуке својих претходника и траже нову процену капитала. Када је „Симпо” и то испунио, како је то захтевао тадашњи министар Радуловић, он је смењен и процес креће из почетка. Процедура још није окончана, иако је, последњим закључком владе било предвиђено да споразум са државом буде потписан 15. септембра, након што је Скупштина акционара „Симпа” почетком месеца поново донела одлуке у складу са новим захтевима надлежног министарства. Док све то траје, „Симпови” производни погони стоје, рачуни су месецима блокирани, купци су отказали уговоре, а радници не примају плате.

„Заустављање фабрике донело је огромне губитке, не само ’Симпу’, већ и држави, јер је ’Симпо’ до прошле године био један од већих извозника. Страним купцима испоручили смо тек половину робе. У претходних пет година извоз је растао по стопи од десет одсто. До 2013. ниједну годину нисмо завршили са губитком. Сваки месец стајања производње сада прави 2,5 милиона евра губитка. Изгубили смо купце, домаће и стране, укључујући и највеће – ’Икеу’, ’Кику’, француско тржиште, јер је ’Симпо’ фирма прилагођена за велике трговинске ланце” – каже Драган Томић, председник „Симпа”.

Он сматра да је ова конверзија капитала само нужан међукорак у извлачењу фабрика из вишемесечне радне и финансијске блокаде, која је, по њему, могла да се избегне да се, држава, као и „Симпо”, придржавала договора.

Направљена је ужасна штета која се, ако се процес приватизације убрза и ако би све фабрике од сутра кренуле пуном паром да раде, може надокнадити тек за годину дана. Томић, сматра да избором правог стратешког партнера, „Симпо”, и поред тренутних проблема, има шансу да се врати на старе стазе када је производио робу за више од 80 милиона евра годишње, од чега је у извозу завршавала готово половина.

Уз помоћ државе у проналажењу стратешког партнера, а тврди да су се најмање три пријавила на конкурс код Агенције за приватизацију, међу којима је и веома позната руска компанија „Дело”, „Симпо” има реалне шансе да поново буде највећи балкански произвођач и извозник намештаја. Али, уз само један услов – да у те процесе уђе као целовит и јединствен пословни систем, а не да се распарча и у „рестловима” прода. Јер, „Симпо” је заокружен пословни систем, изграђен тако да својим капацитетима обухвата читав ланац производње и промета намештаја. Распарчавање би, тврди Томић, био крај „Симпа”, као система, који је за пола века произвео намештаја у вредности четири милијарде евра, а извезао за милијарду и по.

По њему постоје најмање три разлога због којих верује у будућност „Симпа”. Најпре, тржиште намештаја у Европи је већ засићено кинеском робом. Велики број француских и италијанских произвођача је банкротирао, а многи се налазе у приличним тешкоћама. Опстају за сада Немци и „Икеа”. По њему – има места и за намештај „Симпа”, јер све велике светске фирме теже да раде са великим добављачима, који могу да обезбеде широк асортиман и велике количине. Уз финансијско и технолошко јачање, уз обучене и мотивисане раднике, брзо би се све вратило у пређашње стање. Ако и руска компанија „Дело” постане стратешки партнер – ствар ће бити много лакша, јер ће и њихов основни циљ бити да задрже целину система и све раднике.

Разлог више за Томићев оптимизам су саме фабрике које је „Симпо” направио на југу Србије. Иако је њихов циљ био пре свега запошљавање људи у том делу земље, оне су пројектоване тако да свака од њих може самостално да ради и да снабдева и друге финалисте. Фабрика рамова за тапацирани намештај у Прешеву, на пример, уз минимална улагања може да утростручи производњу у три-четири смене не само за „Симпо”, већ и за две италијанске фабрике намештаја које се подижу у врањској слободној зони, као и „Дива Дивани” која већ годинама тамо ради. Али, „њена роба на свега 30 километара од Врања не може и не сме да буде скупља од босанске или италијанске конструкције. Италијана његов радник кошта 1.800 евра месечно, док су плате у Србији вишеструко ниже. Сматрам да морамо да нађемо дугорочнија решења, али да компанију не цепамо и не продајемо као некакве профитне центре”.

Томићу је, наравно, јасно да се неки погони, које је он својевремено подизао да би запослио што више људи, попут фабрике слаткиша, расадника или фарме оваца…, морају одвојити од претежне делатности, али и то мора да се уради тако да сви имају од тога користи – па и држава која због дуга и преузима компанију.

„Симпу” су, како рече на крају Томић, потребна средства за докапитализацију и покретање производње. Да плати раднике. Да се вратити на изгубљена тржишта. Роба месецима није испоручивана купцима. То за озбиљног партнера нису велике паре, јер је перспектива фабрике и целог краја много већа и вреднија. Због тога „Симпо” заслужује и више од пуке шансе за нови почетак.

Слободан Костић

-----------------------------------------

Зубин Поток чека решење

„Симпо” је у „срећна времена”, како рече Томић, направио савремену фабрику у Зубином Потоку. Све што је производила ишло је за скандинавске земље, а онда је код тог градића повучена граница. Све се променило. Стало. „Симпо” је годинама давао плате запосленима, али више није могао сам. Ове године је потписан споразум са Српском православном црквом о преносу имовине те фабрике са „Симпа” на Цркву. Тај посао још није окончан због административних препрека, а штета је огромна не само због изосталог извоза, већ зато што ти људи не могу да раде, зарађују и да на својој земљи опстану. А шансе за чак већи пласман постоје.