Стратегија у додолама

Док смо живи, памтићемо ову 2014. годину.

Због преобилних киша, средином маја, бујице су рушиле путеве, мостове, куће. Тада, крајем јуна, штета је процењена на милијарду и по евра. За сиромашну Србију то је премного! Санација штете још траје, а на екрану, половином септембра, угледасмо нова клизишта и нову, голему, штету у Вељковој Крајини, Текији, Брзој Паланци, Грабовици, Неготину...

То је морало једном да се догоди. И догодило се. Штампа и телевизијске станице су, непрестано, засипале грађанство тужним призорима, што је пробудило осећај солидарности: много добровољаца је прискочило у помоћ несрећницима, да им спасу животе и имовину. Али до сада још нисмо чули питање: да ли је штета, од оноликог дажда, могла да буде мања? И шта, и како, чиме (доприносом или зајмом) да се, од сутра, ради и гради, да ово не доживе и наши унуци и потомци?

Вода која се средином маја сјурила плитким, неуређеним коритом Тамнаве, Колубаре, Убаче, Сечице код Косјерића, речица у Рађевини, имала је рушилачку снагу и носила је све пред собом. Јер на планинским падинама нису постојале каскаде и уставе, а ни мрежа мањих и већих језера, која би задржала бар половину оне водурине, успорила њено отицање, па не би имала онако разорну снагу.

Хидротехнички стручњаци се слажу у процени да би штета била упола мања да су постојале „ретенционе” грађевине – каскаде и напуњена вештачка језера. Али Србија нема такве грађевине! Једноставно, до сада није утврђена, не постоји водопривредна стратегија, урађена по народној мудрости: вода је добар слуга, а лош господар. Кад нема стратегије – није чудо што мало улажемо у воду. Две овеће акумулације, „Селова” изнад Куршумлије и „Ровни” повише Ваљева, граде се као Скадар на Бојани – више од 30 година! Подигнуте су високе, насуте бране, испусни канали су готови, али још нису измештене саобраћајнице, није очишћен акумулациони простор, није измештен омањи манастир – црква (Ваљевска Грачаница) и пуњење никако да почне! Објашњење званичника: ,,Нема пара.” Да су „Ровни” примили воду поточића, који се сливају у Јабланицу, а ова у Колубару – Обреновац и Посавина не би били онако потопљени.

Још немамо свест о значају воде. Немамо култ воде какав су, пре више хиљада година, имали Сумерци, Египћани, Маје у Андима. Скрштених руку, додолама и литијама, од Бога молимо милост: да током лета пошаље дажд, или спречи неку невољу из тамних облака.

Предлагао сам неколицини председника српских влада: да се угледамо на Грке! Да, као они пре 40 година, уведемо за један проценат већи ПДВ. Сакупили бисмо лепу суму, само за воду! Имали бисмо новца да се уреде водотокови, посебно малих потока и речица, које су ове године удавиле Србију! Да се саграде уставе и акумулације, каскаде, очисте и продубе канали, вода сакупља и чува за лето, уместо да се сјури и поруши све пред собом. Да се шире заливна поља, да после поплаве не трпимо и другу штету, у истој години, због суше и мањег рода. Тај мало већи ПДВ би плаћали од сада па до века, сви грађани. Јер сви зависе од воде, па би корист од овакве замисли имали не само земљорадници, већ цела заједница. Вода је благо нације, а од њене количине зависи и обим живота.

Тим доприносом би почело остварење пројекта „1.000 малих језера у сливу Велике Мораве”, који од 1966. године чами у неком ормару прекривен дебелим слојем прашине. На малим језерима би процветао туризам, гајила би се риба, било би и нешто енергије...

Одговор од премијера још чекамо...

*Новинар, председник Покрета ,,Богата Србија”