Strategija u dodolama

Dok smo živi, pamtićemo ovu 2014. godinu.

Zbog preobilnih kiša, sredinom maja, bujice su rušile puteve, mostove, kuće. Tada, krajem juna, šteta je procenjena na milijardu i po evra. Za siromašnu Srbiju to je premnogo! Sanacija štete još traje, a na ekranu, polovinom septembra, ugledasmo nova klizišta i novu, golemu, štetu u Veljkovoj Krajini, Tekiji, Brzoj Palanci, Grabovici, Negotinu...

To je moralo jednom da se dogodi. I dogodilo se. Štampa i televizijske stanice su, neprestano, zasipale građanstvo tužnim prizorima, što je probudilo osećaj solidarnosti: mnogo dobrovoljaca je priskočilo u pomoć nesrećnicima, da im spasu živote i imovinu. Ali do sada još nismo čuli pitanje: da li je šteta, od onolikog dažda, mogla da bude manja? I šta, i kako, čime (doprinosom ili zajmom) da se, od sutra, radi i gradi, da ovo ne dožive i naši unuci i potomci?

Voda koja se sredinom maja sjurila plitkim, neuređenim koritom Tamnave, Kolubare, Ubače, Sečice kod Kosjerića, rečica u Rađevini, imala je rušilačku snagu i nosila je sve pred sobom. Jer na planinskim padinama nisu postojale kaskade i ustave, a ni mreža manjih i većih jezera, koja bi zadržala bar polovinu one vodurine, usporila njeno oticanje, pa ne bi imala onako razornu snagu.

Hidrotehnički stručnjaci se slažu u proceni da bi šteta bila upola manja da su postojale „retencione” građevine – kaskade i napunjena veštačka jezera. Ali Srbija nema takve građevine! Jednostavno, do sada nije utvrđena, ne postoji vodoprivredna strategija, urađena po narodnoj mudrosti: voda je dobar sluga, a loš gospodar. Kad nema strategije – nije čudo što malo ulažemo u vodu. Dve oveće akumulacije, „Selova” iznad Kuršumlije i „Rovni” poviše Valjeva, grade se kao Skadar na Bojani – više od 30 godina! Podignute su visoke, nasute brane, ispusni kanali su gotovi, ali još nisu izmeštene saobraćajnice, nije očišćen akumulacioni prostor, nije izmešten omanji manastir – crkva (Valjevska Gračanica) i punjenje nikako da počne! Objašnjenje zvaničnika: ,,Nema para.” Da su „Rovni” primili vodu potočića, koji se slivaju u Jablanicu, a ova u Kolubaru – Obrenovac i Posavina ne bi bili onako potopljeni.

Još nemamo svest o značaju vode. Nemamo kult vode kakav su, pre više hiljada godina, imali Sumerci, Egipćani, Maje u Andima. Skrštenih ruku, dodolama i litijama, od Boga molimo milost: da tokom leta pošalje dažd, ili spreči neku nevolju iz tamnih oblaka.

Predlagao sam nekolicini predsednika srpskih vlada: da se ugledamo na Grke! Da, kao oni pre 40 godina, uvedemo za jedan procenat veći PDV. Sakupili bismo lepu sumu, samo za vodu! Imali bismo novca da se urede vodotokovi, posebno malih potoka i rečica, koje su ove godine udavile Srbiju! Da se sagrade ustave i akumulacije, kaskade, očiste i prodube kanali, voda sakuplja i čuva za leto, umesto da se sjuri i poruši sve pred sobom. Da se šire zalivna polja, da posle poplave ne trpimo i drugu štetu, u istoj godini, zbog suše i manjeg roda. Taj malo veći PDV bi plaćali od sada pa do veka, svi građani. Jer svi zavise od vode, pa bi korist od ovakve zamisli imali ne samo zemljoradnici, već cela zajednica. Voda je blago nacije, a od njene količine zavisi i obim života.

Tim doprinosom bi počelo ostvarenje projekta „1.000 malih jezera u slivu Velike Morave”, koji od 1966. godine čami u nekom ormaru prekriven debelim slojem prašine. Na malim jezerima bi procvetao turizam, gajila bi se riba, bilo bi i nešto energije...

Odgovor od premijera još čekamo...

*Novinar, predsednik Pokreta ,,Bogata Srbija”