Јa

Било која тема да се покрене, људи углавном причају о себи. Ма колико се трудили да не помињу реч „ја”, свака реченица коју изговарају носи у себи несвесну или свесну, прикривену или отворену поруку: слушајте шта „ја” мислим о томе и томе... Не видим у целој ствари ништа лоше. Рекао бих, чак, да би измештање из сопственог света и заузимање некакве тобож неутралне, објективне позиције представљало, ако не лаж, оно бар неуспели покушај да се избегне сопствено довођење у центар расправе.

Пристојнији (или, пак, лукавији) људи воде рачуна да не претерају са самоистицањем, своје „ја” увијају у разне обланде и користе индиректни говор у коме је „ја” скривено у идиомима или цитирању мишљења наводно других. Постоје читаве реченичне конструкције које имају један једини циљ: направити параван у облику скромности око стварне намере говорника – да истакне своје мишљење. У томе, такође, не видим никакву посебну злу намеру.

Ова чињеница нама, који се бавимо драмском уметношћу, представља – златни рудник. Ликови изговарају некакве мисли које само делимично исказују одраз њихових осећања. Иза свега стоје и сасвим друге, често опречне намере: погледајте ме како сам добар, храбар, паметан, шармантан и тако даље. Људи, наиме, о себи гаје углавном идеализовану слику, ретко кад су опхрвани црним, самокритичним мислима, па тако и наступају. Ма шта изговарали. Ако глумац у својој интерпретацији постигне то двојство, онда је његов лик пластичан, истинит. Прави глумци то знају, увек играју две ствари у исто време: шта кажем и шта, заправо, осећам.

Али, у последње време, од када су наступи јавних личности попримили размере медијског терора, представљања сопствене личности као идеала поштења, благости, одлучности, праведности и љубави према сопственом народу постале су карикатуре, примери најцрње шмире и ординарног пренемагања. Ти људи, као и статисти са задатком који их окружују, вероватно мисле све најгоре о гледалишту чим се одлучују за једно тако провидно глуматање.

Права природа тих дилетаната појављује се само у тренуцима када се не контролишу, у сукобима с противницима, у ситуацијама у којима су ухваћени у замку, у изненадним обртима који нису предвиђени њиховим петпарачким сценаријима. Тада из њиховог ока севне муња, реакција која одаје преваранта, ни налик оној отужној мазарији коју су се трудили да о себи насликају. Параван се руши.

У почетку, обмана илузионисте има ефекта, нарочито код неупућеног или јадом и бедом унакаженог дела гледалишта. „Гледај како је добар, праведан и поштен онај човек”, мисле обожаваоци једног таквог шмиранта. Не примећују лаж, или је прихватају, јер им је у ситуацији у којој се налазе лаж и те како потребна. Тај светац им обећава оно што нико други не може: брзи бег из очајања и скори прелазак у блажено стање. Тражи од њих само да му верују, ништа више. ,,Зашто му не би поклонили поверење, ионако немамо шта да изгубимо”, мисли његова публика.

Временом, међутим, његово шепурење и број изговорених „ја” постају неподношљиви. Притом, ништа се не догађа, околности остају непромењене, чак се погоршавају. Његова верна публика труди се да се ухвати за самохвалисање и његов мирни, самоуверени тон као за сламке спаса. Али не помаже, обећаног преокрета нема на видику. Обожавани лик полако почиње да прима све грубље и непријатније црте. Људи више не примају здраво за готово оно што им он у првом лицу једнине поручује, примећују резултате његових празних обећања и полако схватају како су насамарени.

Власник тапије на „ја” у том тренутку може да бира два пута: или да се повуче, призна да је у циљу самопромоције обмањивао људе и да сноси последице свог нарцистичког поремећаја, или да његово „ја” уведе као обавезно штиво у свеукупну комуникацију међу људима, то јест да укине сва друга „ја”, а да сопствено крунише императорским симболима. То је познато, довољно је сетити се култа Јосипа Броза или се на „Јутјубу” смејати ономе шта управо чини „власник” Северне Кореје.

Када падне, његово „ја” вредеће најмање од свих „ја”. Ваљаће се по прашини. Биће криво за све, била то истина или не. Претвориће се у „он”, симбол за све недаће и општу несрећу. Неће имати право на изношење чињеница, објашњавање околности, на одбрану. Они који су му служили као декор окренуће му, дакако, леђа и наједном почети да истичу заслуге сопственог „ја”, нарочито у борби против његовог, по свему неправедног и непоштеног.