Ако ти грешиш, ја сам бољи

Окружени смо људима који су претерано склони критиковању других. Када се истакне особа са неком новом идејом, иницијативом, пословним подухватом, коју спроводи самостално, без потребе да се ослања на друге, она убрзо открива да много људи око ње о томе што она ради има неко мишљење. У највећем броју случајева то мишљење је негативно – критичко. Тежња да се гледају други, да се „забада нос” у туђе животе, који се подвргавају критици, у великој је супротности са истовременим потпуним недостатком самокритике истих тих који тако радо критикују друге.

Када неко критикује некога или нешто, он тада негативно говори о другима или свету. Ако занемаримо друге, можемо да се запитамо шта склоност ка критиковању других говори о особи која критикује. Шта особа која критикује жели да други мисле о њој? Како јој критика служи да се представи другима? Које су психолошке добити оних који критикују?

Често се критика доживљава као израз нечије памети и интелигенције. Тиме што неко доказује да други у нечему греши, он наизглед доказује да боље види, више зна. Зато критиковање других подразумева заузимање једне интелектуално супериорне позиције. Људи који критикују друге често упадају у логичку грешку да ће, ако докажу да други није у праву, доказати да они јесу у праву. Замислите, на пример, да особа која тврди да су два и два пет, победнички ликује када успе да докаже другоме да није у праву када тврди да су два и два три.

Претераној склоности критиковању доприноси и „моћ песимизма”: онај ко предвиђа негативан исход испада паметан било да је исход негативан било да је позитиван. У првом случају је у праву („Нису ме послушали, а рекао сам им”), а у другом је или заслужан („Видим да су ме послушали”) или задовољан („Драго ми је да нисам у праву”).

Људи који превише критикују често имају став да би њихово похваљивање других или одавање било каквог признања другима значило да признају су други бољи од њих, а да су они гори од других. Зато је претерана склоност критици повезана са симболичким доказивањем друштвеног статуса. То је позната логика зависти: ако је он бољи, ја сам гори – а када докажем да је он гори, ја сам бољи.

Критиковање других је посебно друштвено негативно када није усмерено на оно што други раде или за шта се залажу, већ на друге као људска бића. Односи презира и мржње у друштвену динамику уносе непријатељство. Што је нечији „мрзитељ” страснији, већа је психолошка добит коју том мржњом остварује. Није свестан да доказивањем да је други губитник, он не постаје победник. Питање „Шта добијам тиме што доказујем да су други лоши?” може да буде увод у тако потребну самокритику.