Десет година јединственог једињења

Изложбом Пеђе Нешковића, која се отвара 3. октобра ове године, позната београдска Галерија „Озон” слави јубилеј – десет година постојања на нашој излагачкој сцени. Случајно или не, тек поставка овог уметника одржана 2007. у овом истом простору била је награђена „Политикином” наградом за ликовну уметност. Небојша Бабић, фотограф и директор галерије, Нешковића је одабрао не само зато што је велики пријатељ куће већ и зато што је одувек био конструктивни критичар чије се уметничке замисли сасвим подударају са концептом „Озона”. Изложба „Време нестаје” прави је приказ тренутка у којем живимо, док истовремено осликава покрет. Нешковић пролазак времена приказује кроз часовнике, алудирајући и на читаво домаће културно поље, почиње Бабић разговор за „Политику” и додаје: „Од обичних зидних сатова до оних са ликом Дизнијевих јунака, сваки на свој начин представља печат једног времена. Овај приказ статичности односно динамичности је круцијалан за приказ самог живота. Да не причам више. Посетите изложбу и сами донесите суд.”

Именом „Озон”, верујем, нешто сте желели да поручите?

Озон је јединствено једињење које чува живот на нашој планети и то од сунчевих зрака, без којих је, истовремено, незамислива наша егзистенција. У исто време нестабилан је, као и култура код нас, на различитим температурама креће се од плавичастог дима преко тамноплаве течности до плавог леда. Та промена, прилагођавање различитим условима, а задржавање неког свог ја – то је моја визија галерије. Већ у самом логотипу заступљене су наука и креативност, ћирилица и латиница, број 3 као симбол, односно слово у комбинацији са другим словима. Правим делима човек се враћа изнова и налази увек нови смисао. „Озон” је такав – уметничко дело у покрету, креација која живи дишући са светом око себе.

Колико је уметника током протекле деценије излагало у галерији?

Оквирно могу да кажем да је до сада одржано преко 500 изложби, радионица, презентација, конференција, концерата, перформанса... Немам тачан податак, јер се никад нисам бавио бројем, квантитетом, већ сам покушавао да простор изградим као место у којем ће се увек наћи неки занимљив пројекат, нови приступ уметности, другачији поглед на свет. Мислим да о „Озону” боље говори чињеница да је наша галерија угостила много реномираних уметника, али и радове сасвим анонимних уметника. Излазили смо у сусрет свима онима који су имали енергију и ентузијазам да покушају да промене, унапреде стварност око себе.

Да ли је то уједно и принцип којим сте се руководили свих ових година?

Радозналост и велика жеља за кретањем ме покрећу. Комбинација ове две особине идеална је за стварање позитивне климе за најразличитије креативне узлете. То је оно што се очекује од уметности: да изазове реакцију, емоцију, да покрене. Тога смо имали прегршт ових година! Захваљујем пријатељима и стручним сарадницима, између осталих: Саши Панчићу, Стевану Вуковићу, Милици Пекић, Неди Кнежевић, Слободану Трајковићу, Марку Стаменковићу… Наша дугогодишња сарадња са Рајфајзен банком одличан је пример прожимања бизнис и културног сектора. Захвалност дугујем и Акикави Нобуко, која је омогућила размену са Јапаном. У плану су неке новине у концепту, али нека то буде изненађење.

Када сте отварали галерију било је неко друго време, другачији услови. Како вам данас изгледа то време и колико ја сада теже или можда лакше функционисати?

Свако време носи своје проблеме. У нашем окружењу, нажалост, скоро је немогуће правити дугорочне планове. Чак и тада нисам планирао рок трајања овог мултимедијалног пројекта. Донео сам одлуку да створим место које ће бити тачка сусрета старог и новог, авангардног и традиционалног. Никад није сасвим лако опстајати и истовремено одржавати квалитет и добро име. Данас је, са једне стране нешто лакше, јер је „Озон” изграђен, али је са друге стране теже, јер су се све друге околности промениле, ту је економска криза првенствено.

У чему видите будућност за културне индустрије у Србији?

Живимо у времену где се вреднује квантитет, у ретким случајевима квалитет. Зато су нам потребна места на којима се сусрећемо са знањем, примењеним или теоријским, својеврсним модерним учионицама и радионицама... Требало би помагати малим пројектима, неименованим уметницима, онима који представљају изузетке, који се издвајају. Првенствено је потребно направити националну стратегију. Када ово кажем не мислим стриктно на неку дужност државе. Мислим да је од немерљиве важности сарадња државе, односно јавног сектора, са приватним и цивилним. Ови сегменти друштва само уједињени могу да допринесу томе да сутра не осванемо без културног идентитета.

Милица Димитријевић