Успевају да уштеде и помажу деци и унуцима

Јелица Урошевић (71) са Дорћола недавно је постала прабаба. Живот у старости замишљала је као доба спокоја, време када ће чувати унучиће, играти се са њима. Али, она живи сама, а пензија од 12.000 динара јој не дозвољава да мирује. Да би изгурала месец сналази се на разне начине.

Бака Јелица је некада радила у предузећима као хигијеничарка, чистећи за другима. Данас чисти, кува кафе и јавља се на телефон у Удружењу пензионера „Стари град”. Заузврат од њих добије пакет намирница.

– Живот у старости није лак, посебно ономе ко живи сам и има малу пензију. Али, сналазим се некако, навикла сам. Кад добијем пакет помоћи, радујем се ко дете – каже бака Јела.

Има сина и кћерку који имају своје породице. Посећује их кад може, а они је помажу новчано.

– Никад не тражим, јер ме је срамота. Ја као нећу, а у ствари једва чекам. Две трећине пензије оставим за рачуне, а оно што ми претекне потрошим на храну. Купујем пола хлеба сваки други дан, а месо једем за Васкрс и Божић. Криво ми је, јер немам шта да дам унучићима. Са оваквим начином живота научила сам да прегурам месец и знам да уштедим на свему. Устајем у четири, када је струја најјефтинија, да кувам и перем – каже Јелица.

Оптимизам ипак није изгубила и радује се животу. Највише је поносна на своју породицу и када су они добро и она је. Има слободног времена које троши на сређивање стана, гледање програма и одласке у удружење пензионера.

– Оставим неки динар на књижици, за недајбоже, али и ту ми узимају провизију. Нисам конкурисала за помоћ и не тражим ништа од државе. Рачуне редовно плаћам јер не волим никоме да дугујем. Најтеже ми је када одем у стан а тамо нема никог. Зато, кад ми „наиђе” нервоза, изађем напоље и прошетам се до Калемегдана – додаје Јелица.

Њен „колега” по пензији Н. Дукић (85) живи мало лагодније, чак и помаже наследницима. Сваког месеца буџету кћерке, такође пензионерке, придодаје десетак хиљада динара за храну. Да нема тог „додатка” његова наследница не би могла од својих примања да прехрани ни њега ни остале у домаћинству. Мада је образованија од оца, ова жена и поред тога што је радила безмало 38 година, ипак има нижу пензију од оца, и то за око осам хиљада.

– Радио сам у осигуравајућој кући у неким бољим временима, па отуда и добра пензија. Новац ми под старе дане не треба, па све што имам дајем најмилијима. Помажем кћерку, али и унуке. Да живим без игде икога имао бих довољно за себе. Забрињава ме то што ми пензионери данас помажемо и потомке који су у радном односу и незапослене. Чини ми се, да нема нас да подмладак можда не би имао довољно новца за редовно плаћање рачуна и храну. Тужно, зар не – пита се овај дека са Вождовца.  

На прагу овогодишњег Међународног дана старих (1. октобар) положај особа које имају изнад 65 година, а у Србији их је чак 1.250.000, и даље је на климавим ногама. У нашој земљи ничу нови домови и центри за смештај старих и немоћних, на пример у Ваљеву и Новом Пазару, реновирају се одељења за дементне, као у престоници, али лоших вести нажалост има више.

Прва је да би смањење пензија грађани могли да осете већ кроз примања за новембар. Неславном списку придружују се и подаци да расте број корисника народних кухиња. У Црвеном крсту кажу да их је сада 35.320, не укључујући пунктове у Београду у које хрли чак 13.276 најсиромашнијих.

У мору недаћа са којима се свакодневно сусрећу, најугроженијим београдским пензионерима недавно је укинуто још једно социјално давање – новчана помоћ за оне чије су пензије биле ниже од 20.000 динара, а таквих је у престоници око 100.000.

Непопуларни потез у граду правдају смањењем текућих прихода градске касе. При изради буџета за ову годину основни циљ је био да се „оствари буџетска равнотежа искључиво смањивањем расхода и издатака, уз одређене приоритете”, наводе у Секретаријату за социјалну заштиту. 

Какву онда подршку могу да очекују најугроженији Београђани који су цео радни век улагали у град, па сада с правом сматрају да заслужују боље услове живота?

– Град обезбеђује новац за помоћ у кући и рад дневних боравака, саветодавно-терапијске услуге и услуге привременог смештаја у прихватилиште, затим једнократну, повремену једнократну, сталну новчану помоћ... Најугроженији могу да рачунају и на бесплатан оброк – набрајају у градском секретаријату.

Старима су на располагању и четири државна дома за „треће доба” при Геронтолошком центру – на Бежанијској коси, Вождовцу и два на Карабурми, али и безброј приватних домова и сијасет оних који раде на „црно”, као и многи клубови за разоноду.

У престоници за сада ради само један дневни боравак за пензионере. Налази се на Врачару, који је уз општину Стари град, међу „најстаријим” у земљи, са више од 20 одсто старијих од 65 у укупном броју становника.

На отварање другог, одавно опремљеног кутка, у Улици Милеве Марић-Ајнштајн суграђани чекају већ неколико година. Донацију од 30.000 евра обезбедила је компанија „Јапан тобако”, али је овај кутак за старе и даље под кључем. У Секретаријату за социјалну заштиту објашњавају где је запело.

– Новобеоградски простор не испуњава услове за отварање дневног центра прописане правилником усвојеним у мају прошле године. Секретаријат није био у могућности да га отвори у року који је био предвиђен, а уз све то, објекат се састоји и из два дела, тако да и није адекватан за отварање центра – истичу у секретаријату, и додају да ће простор бити претворен у клуб за старе.

За смештај старих у Србији постоји 41 државна установа са око 9.000 места, али је проблем што у већим центрима, Београду, Новом Саду, Крагујевцу или Нишу, нема довољно слободних места.
У приватном сектору има места за око 4.500 припадника трећег доба.

Према подацима Републичког завода за социјалну заштиту, у прошлој години услугу дневни боравак за старије користило је 1.787 корисника, на помоћ у кући ослонило се 6.329 старих, док је у свратиште за одрасле и старије стигло 23 грађанина.

Србија – демографски стара држава

42,2 године је просечна старост становништва
1.250.000, према попису из 2011, старији су од 65 година
539.5000 људи живи у старачким домаћинствима

– У Србији  је 1950. године живело 235.000 старијих од 65, а данас милион више. Удео старих са 80 и више година је удвостручен (на попису 2002. било их је 145.000 са сада 258.000)

Најтеже у старачким домаћинствима

Драматично је да малтене половина људи у старачким домаћинствима живи у потпуној осами. Најозбиљнија је ситуација на југу и југоистоку Србије где има највише старих и усамљених. У забаченим селима често нема никакве инфраструктуре, становницима нису доступни ни здравствена заштита, ни лекови, ни поштанске и остале комуналне услуге, па због тога морају да иду у друга, углавном удаљена села. Проблем је и превоз јер га често нема или стиже повремено, као што у појединим селима аутобус долази трипут седмично.