Комшилук испред лидера

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, октобра - "Стани Буше, идеали нам се руше", слоган је којим би се могла изразити свакојака незадовољства овдашњих грађана, изречена познаницима, анкетарима, у протестним шетњама, антиратним демонстрацијама. И кад му се деси да прихвати бар делимично неке захтеве узнемирене јавности, шеф Беле куће не може да умакне критици - његови следбеници му придикују "што попушта галамџијама" и "одступа са зацртаног курса".
Није лако ни председнику с народом, ни народу с њим, рекло би се. Али то не значи да су обе те стране лишене задовољства, тачније - самозадовољства. Буш, тако, истиче да се "руководи принципима, а не резултатима анкета од којих ће, као и од разних вести, много повољнији по њега бити суд повести", а грађани се често диче оним што су постигли "својим рукама", уверени да су њихове животне сторије вредније од текуће политичке историје.

Истраживања су, недавно, потврдила да Американци у знатно повољнијем светлу виде себе, своју перспективу и непосредно окружење него курс државног врха. Бар две трећине је негативно оценило учинак и републиканског председника и Конгреса с демократском већином, а Галуп је забележио и да две трећине грађана сматра да се "САД крећу у погрешном правцу". Истовремено, анкета Харис интерактива је обелоданила да је чак 94 процента испитаника рекло да је "задовољно сопственим животом", док је 64 одсто изразило и веру да ће им бити "још боље" у следећих пет година.

Произлази да у земљи коју лидери воде у погрешном правцу већина грађана може да иде у за себе подесном правцу. Да ли то значи да се масе користе застрањивањима елите, или да се живот толико одвојио од политике да га се она битно и не тиче, или…

Аналитичар високотиражног "Ју-Ес-Еј тудеја" сматра да се ради о олаком веровању да "свако себи може да обезбеди живот на острву оптимизма, среће и напретка док остатак нације срља у катастрофу и пропаст". Такву "бизарност" он добрим делом приписује дејству телевизије која свакодневно "бомбардује" публику застрашујућим извештајима, као и наступима политичара који у међусобним дуелима "преувеличавају" опасности по опште интересе.

Доиста, овде као да нема дана без укључивања неког локалног или националног аларма, с поводима који могу да се већ у следећем тренутку покажу прилично безначајним. Лични доживљај свакодневице драстично одудара од медијски и функционерски драматизујуће усредсређених детаља, мисли коментатор.

Наводи и податке из анкете телевизије Ен-Би-Си и листа "Вол стрит џорнал" који сведоче да, унутар ове земље која важи за главног глобализатора, грађани више верују у "мало и ближе" него у "велико и даље". Па тако, "висок степен поверења" осећају више (54:11 одсто) према "малој привреди" него према "великим корпорацијама", као и према локалним властима него према националним (34:16).

Другим речима, пријатнији им је комшилук од онога што до њих допире из центара политичке и пословне моћи. Део разлога за наведене расколе, проистиче из чињенице да Американци много ревносније пробирају места живљења него што гласају за шефа државе. Одзив на председничким изборима им се креће око 50 одсто, по чему су сврстани тек на 139. место међу 172 нације које је проучавао шведски Међународни институт за демократију и сарадњу у изборима.

Изгледа да су се "истрошили" у свакодневним гласањима о свему и свачему, слути хроничар "Вашингтон поста". Сваког дана, подсећа, Американци страсно учествују у стотинама анкета и одазивају се позивима на електронска изјашњавање која су често у стилу "трла баба лан да јој прође дан", на пример - да ли волите црвени кармин. Гласа се - и о стварима које су у искључивој надлежности суда: да ли ипак треба одобрити законски спорној естрадној звезди Бритни Спирс да деца живе с њом, да ли је по много чему спорни а некад славни спортиста О Џеј Симпсон заиста крив за пљачку за коју је оптужен…

Активизам се, при том, уз олакшавајуће посредство Интернета, пребацује од одговорности ка опуштености. За "Америчког идола" гласало је последњи пут 580 милиона, а за шефа државе 122 милиона душа.

Да ли из свега тога произлази да је паралелни поредак постао значајнији него званични? Да је разонода драгоценија за опште добро од владавине?

Благо народу који има важнија и преча посла од политике, одавно говоре социолози. Али, упозоравају истраживачи нових феномена - равнодушност према политици и разочараност у начин вршења власти не би смели да доведу до банализације опредељивања, која је већ узела маха. И која прети да од избора, темеља демократије, начини - надметање у забави где нико, ни бирачи ни изабрани, неће сносити одговорност за своје поступке.