Од Маркса до Конфучија

Уочи 17. конгреса Комунистичке партије Кине, који почиње у понедељак, 15. октобра, "социјализам са кинеским одликама" – како се званично зове друштвено-политички систем у најмногољуднијој земљи света – све је удаљенији од некадашњег стаљинистичко-маовског идеолошког обрасца, а све прожетији традиционалним националним духовним наслеђем, прилагођеним савременом свету.

Kонгрес, како је најављено, треба да обезбеди континуитет такве политике. Циљ му је да подстакне "изградњу социјализма са још изразитијим кинеским одликама", на научној основи, даље отварање земље према свету и развој "напредног, демократског, хармоничног друштва, заснованог на високим етичким нормама". 

Предстоје додатне промене у идеологији. Маовом селективном мисаоном наслеђу, углавном оном из револуционарног периода, затим теоријама Денг Сјаопинга о реформама и тези Ђијанг Цемина о Комунистичкој партији – која заступа интересе напредних производних снага, напредне културе и већине народа – биће придодата теорија Ху Ђинтаоа о изградњи хармоничног социјалистичког друштва, инспирисана конфучијанством.

Тако ће се идеолошки оквири КП Кине, чије је чланство, у јеку економских реформи, нарасло чак на 73 милиона, еластично растегнути од критичног младог Маркса до древног мудраца Конфучија, у коме је Мао видео идеолошког противника свом концепту класне борбе и егалитаристичког друштва.

Сада, кад су реформе постакле бурну индустријализацију у граду и рапидно, у историји невиђено, раслојавање на селу, и кад разлике између богатих и сиромашних постају већ социјална и политичка претња систему, Ху Ђинтао је у изградњи хармоничног друштва видео спас од повампирених класних антагонизама. Такво друштво подразумева бригу заједнице за губитнике и страдалнике у реформама, али и поштовање норми тржишне привреде и владавине права. Како кинески лидери нису по традицији само политичари, него и политички теоретичари, Ху Ђинтао жели да његова теорија о хармоничном друштву буде актуелни идеолошки кредо КП Кине. Вођство Партије он треба да уступи млађем од себе на следећем конгресу, 2012. године. Наследник се не зна, али ће се после садашњег конгреса вероватно знати.

И пред овај конгрес најтеже је одговорити на питање: како то да су комунисти, који су другде доживели историјски неуспех, у Кини не само сачували, него и ојачали власт, побравши ловорике што су своју земљу узнели у светски економски врх и подигли јој међународни углед какав није имала за неколико последњих векова своје историје?

Део одговора лежи у одступању од планске и преласку на тржишну привреду, у отварању према свету – којим се земља смело укључила у светске економске токове, на основу процене да ће њена масовна, а јевтина, радна снага допринети конкурентности њених производа – и у оријентацији на извоз, која је од Кине направила четврту по снази економску силу и светског рекордера у девизним резервама (1,3 билиона). Уз то су ишли приватизација (којом ће ускоро бити обухваћено две трећине некадашње државне привреде) и отвореност за прилив страног капитала и трансфер модерне технологије и менаџмента.

Изостао је, међутим, други постулат који, како се верује, треба да одликује модерно демократско друштво: вишестраначки парламентарни систем, заснован на широким људским и грађанским слободама и правима. Због тога се кинески систем, на страни, још сматра затвореним и ауторитарним, а КП Кине крутом политичком силом која никад неће испустити власт (као да је владајуће партије у демократији лако испуштају и препуштају другима).

Денг Сјаопинг је, пре две деценије, процењивао да би кинеска политичка сцена можда била у стању да кроз отприлике педесет година прихвати вишестраначки систем западног типа без веће штете по привредни и друштвени развој огромне и многим проблемима оптерећене земље.

Ако је био у праву, до тог времена још ће много воде протећи Јангцеом. Али, уочљива је оријентација на јачање унутарпартијске демократије – кроз отвореније идеолошке и политичке дебате и слободније изборе на функције – што омогућава флексибилније тумачење и примену "демократског централизма". А осећај за нове политичке изазове језгровито је изразио премијер Вен Ђијабао: "Демократија, владавина права, слобода, људска права, једнакост и братство не припадају само капитализму."

 У партијском чланству више не доминирају бунтовни, а необразовани, сељаци и радници, као у Маово време. Радника сад има око 11, а сељака око 30 одсто, док џиновским политичким и привредним механизмом управља "средњи слој" од око 50 милиона стручних и квалификованих људи у најбољим радним годинама. Свих девет чланова најужег партијског тела, Сталног комитета Политбироа, јесу инжењери, са Ху Ђинтаом на челу. Ако је у Маово време партијско устројство подсећало на војску, сада подсећа на разгранату привредну корпорацију због које је и цела земља на страни добила надимак "Црвена Кина АД".  

КП Кине је задржала старо име и нема намеру да га мења. То се објашњава двема максимама. Прва, конфучијанска, гласи: "Мењај све, осим имена". Друга је Маова: "Без Комунистичке партије не би било нове Кине". А сад са може рећи да без КП Кине не би било ни модерне и јаке Кине. Позицију такве партије тешко би било угрозити и кад би Кина сутра прокламовала увођење вишестраначког система.