Два играча за Думу

Према најновијим истраживањима јавног мњења у Русији, шансу да после избора заказаних за сам почетак децембра ове године уђу у наредни сазив руске државне Думе (доњег дома парламента) имају свега две партије – Јединствена Русија и Комунистичка партија Руске Федерације. Једино њихови представници већ сада могу да рачунају да ће прећи неопходан изборни цензус који износи високих седам одсто. Свима осталима предстоји и те како тешка предизборна битка, па и прилагођавање изборних програма новонасталим околностима.

О чему је, заправо, реч?

Недавна одлука руског председника Владимира Путина, да прихвати позив најјаче партије у Думи Јединствене Русије и стави се на чело њене листе за парламентарне изборе, унела је праву пометњу међу све потенцијалне учеснике изборне трке. Као што се могло очекивати, већ је и сама председникова одлука да се приклони једној политичкој странци, додуше као ванпартијска личност, учинила своје. Ова партија данас, практично, нема озбиљнијег конкурента.

Интересантно је да је још у јуну председник Руског савеза индустријалаца и привредника Александар Шохин изнео тезу да би будући шеф државе, па можда и сам Путин, могао да се стави на чело неке од руских политичких партија која би, захваљујући томе, лако обезбедила владајућу већину у парламенту. Нема сумње да је Шохин при томе мислио управо на Јединствену Русију, у чијем стварању је, уосталом, актуелни шеф државе и сам учествовао.

Али, у време када је Шохин износио своју прогнозу, очи јавности више су биле упрте у могуће председничке "наследнике", посебно вицепремијере Сергеја Иванова и Дмитрија Медведева. Обрт који је учинио Путин приклањањем Јединственој Русији причу о наследнику практично је бацио у потпуно други план. Уместо тога, тема политичких анализа и провера јавног мњења постало је питање – које политичке странке после свега, уопште, могу да се надају да ће се наћи у наредном сазиву парламента.

Према анализама Аналитичког центра Јурија Леваде, међу испитаницима који су већ сада сигурни да ће изаћи на децембарске изборе, 68 одсто је оних који ће гласати за Јединствену Русију. Важно је при томе истаћи податак да је у последњих месец дана (после већ поменуте Путинове одлуке) рејтинг ове партије порастао за читавих 13 процената. За разлику од њих, комунисти су са прошломесечних 18 одсто спали на 15 процената. Ово само говори о томе да је поверење руских грађана у шефа државе немерљиво веће од поверења које исказују политичким партијама, па чак и најјачој, без обзира на њихову идеолошку или било коју другу одређеност.

Велики ударац доживела је и Либерално-демократска партија Русије коју предводи увек агилни националиста и стари парламентарни борац Владимир Жириновски. Ова партија је са прошломесечних 11 одсто спала на свега шест процената поверења грађана, чиме је опасно угрозила чак и свој опстанак у Думи. Партија Праведна Русија Сергеја Миронова, створена са амбицијама да буде једина права противтежа Јединственој Русији, није испунила почетни задатак. Таман када се докопала магичне парламентарне границе од седам одсто – бачена је уназад за два процента.

Интересантно је да, према истраживањима центра Левада, ниједна од такозваних правих демократских партија – као што је Јаблоко Григорија Јавлинског или Савез десних снага у којем су окупљена нека од најугледнијих имена руске политичке сцене попут Никите Белог, Ирине Хакамаде или Бориса Њемцова – није успела да сакупи више од један одсто гласова. Слично је и са Патриотима Русије, Демократском партијом Русије, Партијом мира и јединства, Партијом социјалне правде. Сви остали нису догурали ни дотле.

Најдраматичнија је ситуација са већ поменутим партијама демократског блока. Озбиљан раскол међу њима траје практично још од доласка Путина на власт 2000. Демократе никако да стишају међусобне лидерске амбиције и окрену се бирачима. Подсетимо, на председничким изборима пре четири године једини озбиљан кандидат овога блока била је Ирина Хакамада. Међутим, она тада не само да није имала подршку других демократских странака – него је у кампању ушла чак и без подршке својих партијских колега.

Судећи по свему, Русија би заиста могла постати двопартијска држава, с тим што би, барем у садашњем тренутку, главни играчи били Јединствена Русија и КПРФ. Проблематично у овој комбинацији јесте то што се ради о идеолошки прилично разнородним партијама. Објективно, комунисти, за разлику од "јединствених", и данас представљају снагу иза које стоје социјално најугроженији слојеви становништва. А таквих у Русији, и поред несумњивог економског узлета, има много.

Уколико би, дакле, у новој Думи дошло до међупартијских неспоразума, они би се дешавали у атмосфери јасног програмског неслагања, што никада није добро. Али и то тек под условом да Јединствена Русија не освоји двотрећинску већину која би јој омогућила потпуну доминацију у парламенту и политичком животу уопште. Тако нешто за Русију, као ни било коју другу државу, дугорочно није право решење.