Страна улагања за покретање привреде

Привреда Србија ће, сасвим је извесно, и следеће године бити у рецесији, јер су шансе да забележимо привредни раст после примене оштрих мера више него скромне. Према свим прогнозама, економска активност биће догодине у паду од минус један одсто.

Ипак, историја нас учи да је било земаља које су, сплетом срећних околности, на фискалну консолидацију одговориле растом. То су успеле Словачка средином деведесетих година и Ирска у другој половини осамдесетих. Може ли Србију да задеси такав сплет срећних околности?

Мрка капа – судећи према анализи аутора „Кварталног монитора”. Да би се то догодило, потребно је испунити неколико услова, објашњавају. Први је да план штедње буде кредибилан: да подразумева оштре резове који се спроводе у првој години примене и да инвеститоре убеди да ће и у наредном периоду држава озбиљно смањити расходе. Други услов, сматрају аутори ове публикације, подразумева да програм фискалне консолидације прате неке шире друштвене реформе, попут радног законодавства, пензионе или здравствене реформе, на пример.

И док би прва два услова наша земља можда некако и могла да задовољи, код трећег би настале муке. Јер, да би нека економија на штедњу одговорила привредном експанзијом, потребно је да је светска привреда у успону и да тај „брзи воз” опоравка дословно повуче и нашу привреду. Судећи према процени Међународног монетарног фонда, који за цео свет прогнозира стопу раста нешто већу од три одсто, а да Европа и даље стагнира, тај сплет срећних околности неће повући Србију.

Дејан Шошкић, професор Економског факултета и бивши гувернер, каже да је Словачка средином деведесетих година доживела бум јер је имала велики доток страних инвестиција, који је подигао привредни раст. Ми сада на то не можемо да рачунамо. Док се улагачи не осмеле да инвестирају, једино што Србија може да уради у овом тренутку како би компензовала пад потрошње, који ће бити узрокован применом мера штедње, јесте повећање јавних инвестиција. Како каже, средства за неке пројекте већ постоје, а за многе од њих плаћамо и пенале јер их не користимо.

– Неопходно је направити неку врсту реорганизације трошкова. Да се уз истовремено смањивање доходака отвори простор за веће јавне инвестиције које имају ефекат на привредни раст – каже Шошкић.

У ситуацији када не може да нам се понови ирско или словачко искуство, јер европска привреда стагнира, то је једино што можемо да урадимо.

Према његовој оцени, оно што сада највише паралише опоравак европске привреде јесте – страх.

– Пођите од себе, ако знате да ћете имати мању плату или ако постоји неизвесност с радним местом, онда ћете више штедети и смањићете личну потрошњу. Тиме ћете произвођачима сузити тржиште. Тако се и бизнисмени сада понашају, јер су скептични и оклевају са инвестирањем. Јер, као што је амерички председник Френклин Делано Рузвелт у свом инагурационом обраћању нацији 1932. године рекао: „Немамо чега да се бојимо – осим страха.” Психологија сада игра кључну улогу, јер када нема те храбрости инвеститора и када они страхују да уложе свој новац, онда се тржиште сужава – каже Шошкић.

Горан Николић, сарадник Института за европске студије, каже да је немогуће да се у Србији понови ирско или словачко привредно чудо.

Он, на пример, сумња да је привредни успех Словачке био политички мотивисан и да је после пада Владимира Мечиара 1998. године вероватно дат миг да дођу огромне стране инвестиције.

– Замислите да три фабрике аутомобила сада дођу у Србију. Ништа нам више не би требало. И ако се неко пита шта нама треба за успех, одговор је једноставан – да неко дође и отвори 50.000 радних места у прерађивачкој индустрији. Прича о малом и средњем бизнису се овде понавља као мантра, али је чињеница да не могу да се отварају мала и средња предузећа ако не могу да се наслоне на велике индустрије – каже Николић.

Према његовим речима, у случају Ирске тајне нема. Ирци имају јаку дијаспору, говоре енглески језик и није било тешко привући улагаче.

– Иако је наша дијаспора многобројна, она није јака. Наши људи у иностранству раде мање плаћене послове. Има можда пет богатих људи у иностранству и знамо свих пет – каже Николић и додаје да је и опоравак мађарске привреде био заснован на такозваним етно-инвестицијама, то јест чињеници да су богати Мађари из света уложили новац у домовину.

----------------------------------

Тајна јефтиних зајмова

Током минуле кризе у Европи је консолидован банкарски сектор, па је је дошло до повећања капиталне адекватности, каже Дејан Шошкић, професор Економског факултета. Иначе, адекватност капитала представља однос између укупног капитала и ризичне активе банака. А одлука о томе заправо прописује банци обавезу да своје пословање обавља тако да њена ризична актива буде поривена капиталом у износу од најмање 12 одсто.

– Банке су на ту одлуку могле да реагују на два начина: или да повећају свој капитал или да смање пласмане привреди. Већина банака је смањила кредитну активност, што је за последицу имало пад привреде. И зато Европска централна банка може узалуд да упумпава ликвидност ако не постоји тај канал између банака и привреде како би се новац пласирао. Зато се сада догађа да тај новац одлази на периферију Европе и да се улаже у хартије од вредности – објашњава Шошкић.

Зато су сада и камате на задуживање земаља са лошим рејтингом тако ниске. „Онај ко се у томе опусти и почне да мисли да је то нормално, цену ће платити кад европска привреда почне да се опоравља”, каже Шошкић. Јер тада ће се инвеститори повући и почети да инвестирају новац у Европи.