Шизофренија није једна болест

Шизофренија је група од најмање осам сличних, али не идентичних менталних поремећаја, а не једна болест како се до сада мислило, револуционарно је откриће групе научника са Вашингтон Универзитета у Сент Луису и Универзитета у Гранади, Шпанија, које је објављено у часопису „Американ џурнал оф психијатри”, а преноси га „УСА тудеј”. У том тиму научника је и наш психијатар, академик САНУ, др Драган Швракић, који живи у Америци и професор је на Универзитету у Сент Луису.

– Сложеном серијом математичких и статистичких анализа на више од 8.000 испитаника из САД и Португалије, утврђено је да шизофренију чини најмање осам клиничких синдрома, који се разликују по симптомима – халуцинације и сумануте идеје код једних, недостатак воље, мотивације, афекта или емоција код других, али и и по тежини – од блажих синдрома са добром прогнозом и социјалном функцијом, до тешких прогресивних синдрома, са личним и социјалним пропадањем. Утврдили смо да је сваки од неколико поремећаја који чине„групу шизофренија”, проузрокован различитим сетовима и комбинацијама генских варијанти – објашњава академик Швракић.

Он каже да много гена делује заједно и истовремено да би се појавила ова тешка болест, која је наследна у чак 80 одсто случајева.

– Када се испитују породице или рођаци са различитим степеном крвне блискости за појаву шизофреније, показује се висок утицај генетске сродности на појаву болести. Студирали смо 700.000 места на целом геному где је дошло до мутације само једне базе на ДНК ланцу и новом методом, на наше огромно научно узбуђење, пронашли конзистентно високу повезаност одређених група гена (њих 42 укупно) са одређеним испољавањима болести – објашњава др Швракић.

Доцент др Нађа Марић Бојовић са Клинике за психијатрију Клиничког центра Србије објашњава да је за психијатре лечити шизофренију велики изазов: од тога како зауставити напредовање болести, како се изборити са онеспособљеношћу у виду губитка радне способности, тешкоћа формирања породице, ниског квалитета живота, до тога како ове особе ослободити друштвеног жига и дискриминације.

– Болест почиње у другој или трећој деценији, дакле, врло рано, а испољавање и исход су разнолики. У акутном стању болести постоје халуцинације, идеје прогањања, страх од околине, неповезане мисли, а често је и повлачење из свог окружења, губитак воље, запуштање хигијене… Хронични синдром прати неактивност, недостатак енергије, апатија, осећај „менталне тупости”, а често и лоше опште здравствено стање – објашњава др Марић Бојовић.

Др. Нађа Марић Бојовић

Наша саговорница истиче како се неке особе добро опорављају после акутних стања и настављају да воде релативно солидан живот, али, нажалост, има и оних код којих болест стално напредује. Пацијенти не реагују на терапију, болест се компликује суицидалношћу…

– Прогнозе лечења нису повољне. Услова за рехабилитацију је мало, инвалидност је честа у овој популацији, чак и у раним тридесетим или четрдесетим. Шизофренија је врло скупа болест и за друштво. Процењује се да годишње збрињавање само једног оболелог и пратећи губици услед незапослености и социјалне помоћи односе у САД око 15.000 долара, док је за лечење депресије довољно око 3.000 долара. Колико ми је познато, сличне податке за нашу земљу немамо, а са овом дијагнозом у Србији, на 10.000 становника у једној календарској години, две до четири особе започну лечење због шизофреније – каже др Нађа Марић Бојовић.

Она појашњава да, док 80 одсто узрока настанка болести чине гени, преостали утицај има окружење. Др Швракић каже да се болест типично појављује крајем адолесценције када је мозак близу краја развоја и када сви „цилиндри треба да прораде” пуном снагом. Он додаје да фактори околине, попут стреса, пушења марихуане, миграције и других имају битан утицај на појаву и на превенцију болести. У неким случајевима, снага гена је толико велика да околина не може да спречи појаву болести.

Како ће нам ово ново истраживање, који многи називају револуционарно, новим погледом на шизофренију конкретно помоћи у лечењу?

– Већ неколико деценија уназад чини нам се да шизофренија није једна болест, да нам требају прецизније методе лечења, да ток може да варира од случаја до случаја и да самим тим има различитих прогноза ове болести. Спекулисали смо да у основи шизофренија, значи користимо множину, није скривен поремећај једног или неколико гена, већ да су то компликоване мреже, можда и испреплетане, које треба наслутити и доказати. Међутим, тек приступом који су примениле колеге потврђено је да у шизофренији постоји осам варијетета, клиничко-генских, које би вероватно требало да назовемо различитим именима и да лечимо посебним протоколима, да их препознајемо раније, као и да за сваку од подврста болести имамо одговарајући лек и протокол лечења – каже др Марић Бојовић.

Да ли нови поглед може довести до тога да се под дијагнозу шизофреније „у исти кош” стављају различити психички поремећаји?

– Управо супротно: под овом дијагнозом водило се свашта и време је да се са тим престане. Овим истраживањем постаје очигледно да су у „кош шизофреније” ушле различите ствари, па смо зато једним леком или са неколико сличних, изгледа покушавали да лечимо нешто што је различито. Некоме је дати лек доста помагао, другима мало или нимало – каже др Марић Бојовић.

Оливера Поповић