Зашто су економске прогнозе ружичасте?

Можда се неко запитао зашто економисти стално говоре о (будућим) развојним постигнућима у ружичастом тону. Наиме, често се најављују велике инвестиције, пораст запослености, бржи економски раст…

Оптимистичне прогнозе, односно прецењивање привредног раста, поред осталог, подразумева потцењивање удела јавног дуга према БДП-у, који ће бити постигнут на крају пројектованог периода. Као резултат тога земља може упасти у дужничку кризу, или ће дата држава морати да спроведе оштру фискалну консолидацију, што је управо случај са Србијом. Наиме, прогнозе раста, барем након 2000, биле су скоро сваке године значајно изнад онога што је остваривано (ситуација током деведесетих је била још лошија). Данас смо дошли у ситуацију да је јавни дуг близу 70 одсто БДП-а, а то 2009. ни најпесимистичнији прогнозери нису очекивали.

Прогнозе економског раста често показују оптимизам, односно пристрасност, посебно за дуже периоде. Прогнозери су склони да предвиђају наставак брзог раста у средњорочном и дугорочном периоду за земље које су до тада имале снажан раст. Гијанг Хо и Паоло Мауро су у студији објављеној ове године израчунавали коефицијенте корелације између стопа привредног раста појединих земаља у једној деценији са претходном деценијом. Корелације у стопама раста између деценија биле су ниске, што указује да је ,,прошли раст” често лош предиктор будућег раста. Индикативне су и дугорочне прогнозе раста које су заједнички припремали тимови ММФ-а и Светске банке за групу од 70 земаља са ниским дохотком. Показало се да је огромна већина предвиђених стопа раста била виша него што је остварено. „Грешка” је била већа за земље које су имале брз раст у прошлости, као и када је пројектован раст за дуже временске интервале.

И преиспитивање историјских петогодишњих прогноза базе података ММФ-а (1990–2012) показује оптимистичност у поређењу са стварним резултатима. Наиме, ако од прогнозираног раста одузмемо остварени добићемо позитивну цифру у скоро свим случајевима. Сетимо се само прогноза економског раста Србије до 2020. (око пет одсто просечно) – данас би били срећни са упола мањим остварењима.

Постоје и делимична оправдања. Наиме, оно што економска професија сматра основним детерминантама економског раста (институције, образовање, макроекономска политика) доста је стабилно, а економски раст сам по себи није. Суочен са таквим примерима прогнозер тешко оправдава зашто очекује да ће будући раст бити нижи. Насупрот томе, у земљама чији раст је био слаб, нпр. због економске или политичке кризе, или грађанског рата, мало је вероватна претпоставка да ће се слични негативни удари поново јавити.

На крају, у економији су битна очекивања и страх, односно лоше вести негативно утичу на понашање пословних актера. Ако пратите англосаксонске медије стичете утисак да никаква криза не постоји, да је (америчка) економија робустна, жилава, вибрантна… С друге стране, исти медији стално очекују коначно „тврдо приземљење” Кине, рецесију у Русији, те неизвесну судбину евра…

Читајући тренутне процене западних аналитичара о умереном паду украјинске економије, чак се и лаику може учинити да то није реално. Једноставан савет је да прогнозе читате, али да увек очекујете да ће резултати бити знатно испод њих. Наиме, пројекција је нереална и у старту.

Институт за европске студије