Критика стварности

Текст представе "Опасне везе/Квартет" настао је на основу епистоларног Лаклоовог романа (1782), затим Хемптонове драматизације овог романа, према којој је Стивен Фрирс снимио филм (1988), као и текста "Квартет" Хајнера Милера (1981), инспирисаног Лаклоовим делом (адаптација текстова Стеван Бодрожа, драматургија Славко Милановић). Лаклоов роман и његове реинтерпретације директно се баве наличјем људске природе, манипулацијама и емотивном терору у међуљудским односима, експлицитно кидајући сладуњави идеализам русоовског типа.

Представа у режији Стевана Бодроже има три дела која приказују прошлост, садашњост и будућност главних ликова. Њих играју различити глумци што јасно представља идеју о свевремености проблематике која се третира, односно чињеницу о неумољивој репетитивности зла. Различита времена су дефинисана изгледом сцене и костима. Прошлост, на пример, одређују раскошни костими, карактеристични за француско племство осамнаестог века (костимограф Марина Меденица). Бранко Видаковић ноншалантно игра виконта Де Валмона, безобзирног заводника донжуановске врсте који ужива у паду и патњи његових жртава. У истој улози, у другом делу представе, Слободан Бештић наступа сензуалније и неодољивије, док у трећем делу, постапокалиптичном времену и простору Милеровог "Квартета", Александар Ђурица непомично глуми старог, физички немоћног и видно уморног Валмона.

Стела Ћетковић игра маркизу Де Мертеј као беживотно хладну и сујетну манипулаторку, а Даниела Кузмановић-Павловић је обликује као нешто флексибилнију и циничнију. Ксенија Јовановић посебно упечатљиво наступа у улози старе Мертејеве која нема више тај ледени прагматизам нити рушилачку пожудност, али којом и даље доминира злонамерна и цинична свест, на тренутке граничећи се са хистеријом.

Марија Вицковић изузетно прецизно, без сувишних гестова, игра госпођу Де Турвел и њену сузбијену чежњу за Валмоном. У минималистичкој игри Вицковићеве је болно јасна та језива дискрепанција између спољашњег мира и уздржаности лика, и унутрашњег хаоса узрокованог непосустајућом страшћу за Валмоном. У истој улози, Вјера Мујовић касније наступа површније, на бази израженог спољашњег геста, па је због те очигледности њена игра нешто мање фасцинантна. Лидија Плетл маниристички глуми госпођу Де Воланж, са извештаченошћу обликује њену инфантилност, што је ефектан и самосвестан начин представљања менталне ограничености лика...

Изглед сцене је врло сугестиван, дефинисан претеће црном бојом. Простор игре је полукружан и ограђен затамњеним стакленим зидом, чији се делови повремено отварају, а неколико драмски битних сцена се полувидљиво одвија иза њега, што производи заиста узбудљив утисак макабричне тајновитости (сценограф Борис Максимовић). Музика има веома битно место у згушњавању емотивног слоја игре (композитор Владимир Петричевић), док се видео-бимови посебно занимљиво употребљавају у другом делу представе. Осим што тада повремено узимају функцију наратора, видео секвенце и сликовито допуњују значењски ниво представе, рефлектујући измучене психе актера, њихову разарајућу унутарњу борбу (видео радови Лазар Бодрожа). Представа "Опасне везе/Квартет" је компактно и заокружено, иако синтетичко и експериментално дело које носи брутално јасну и увек актуелну критику индивидуалних карактера, али и друштва, заглављеног у безнадежној блазираности која одузима све шансе за преживљавање љубави.