Русија Кондолизе Рајс

Објашњавајући, на једној недавној конференцији за новинаре, свој став према руском председнику Владимиру Путину, амерички државни секретар Кондолиза Рајс је изјавила: "Увек сам у њему гледала човека који ради оно што, по његовом мишљењу, највише одговара интересима његове државе и који то ни на који начин не скрива. Уколико међу нама и долази до несугласица, мислим да је то искључиво стога што на интересе Русије гледамо из различитих перспектива", истакла је шефица америчке дипломатије.

Отприлике у сличном духу протекао је и прошлонедељни сусрет Рајсове и шефа Пентагона Роберта Гејтса са Путином и првим руским дипломатом Сергејем Лавровом, уприличен у Москви. Теме разговора биле су стратешке природе, како и одговара овако високом нивоу, а дотицале су се, пре свега, америчких планова за размештање противракетних одбрамбених система у Европи и проблема иранског нуклеарног програма. Став Рајсове поново је добио потврду – руски председник је глатко одбио и саму помисао да прихвати било какву иницијативу САД која би могла да наруши безбедност највеће државе на свету. Било извана (инсталирањем америчких ракета у Чешкој и Пољској), било изнутра (расправама о "демократизацији" руског друштва).

Али, ма колико Кондолиза Рајс у својим ставовима била прагматична, остатак администрације председника САД Џорџа Буша не ради на истој таласној дужини. Укратко, у Вашингтону су веома узнемирени прошломесечном Путиновом одлуком да се, по напуштању председничке канцеларије (у пролеће наредне године), прихвати посла – шефа владе. Наравно, са темељно измењеним овлашћењима, у шта не треба сумњати.

И уместо да Бела кућа одахне због чињенице да више не мора да мозга ко ће јој, са руске стране, бити главни саговорник и после 2008, Бушови сарадници као да тек сада не знају шта ће и како ће. Наиме, протеклих месеци у свим владиним службама у Вашингтону, тајним и јавним, грозничаво су прављене анализе чије су главне "мете" били актуелни премијер Виктор Зупков, вицепремијери Сергеј Иванов и Дмитриј Медведев, а вероватно и још понека јака личност, сви већ "виђени" за Путинове наследнике. Одлуком руског председника да прихвати позив Јединствене Русије и тежиште власти измести из Кремља ствари су се из корена измениле. Америчка администрација ни до сада није гајила илузије да Путин неће остати близу власти, али да ће наставити да буде власт, то је изгледа многе изненадило. Другим речима, у Вашингтону нису пресрећни.

Многи се зато окрећу прошлости и питају – није ли Џорџ Буш млађи погрешио када је Путина (2001) назвао својим пријатељем. Али, како се показало, околности су се драматично мењале. Америци су тада заиста требали пријатељи. Поготово после напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон (септембра 2001) било је јасно да су ствари у свету кренуле опасним колосеком. На страну схватање шта је, ко и на који начин допринео бујању међународног тероризма, нешто је морало бити урађено. Путин је Америци понудио свесрдну помоћ, Вашингтон ју је једнако свесрдно прихватио. Нико се тада није питао да ли Русија то чини из демократских или недемократских побуда.

Али онога тренутка када је главна опасност минула, а смртоносна делатност следбеника Осаме бин Ладена ограничена на релативно узак простор у Авганистану, Пакистану, Ираку..., Американци су окренули плочу. "Продали" су Грузији и Украјини рецепт "обојених револуција", усавршен 2000. у Србији, кренули у отворено финансирање, такозваних, невладиних (читај: антивладиних) организација у самој Русији, да би данас дошли до инсталирања ракетних база директно уз руске границе. Рекло би се, помало чудан начин изражавања пријатељства.

Америка се затрчала у уверењу да је њена моћ, посебно војна, вечита. Русија, којој улога малог међународног играча никада није била својствена, ово је схватила као директну претњу. И уместо да у Вашингтону спусте лопту, кренули су још жешће. Треба ли поменути да је Москва са Багдадом потписала дугорочан пословни договор, вредан око 20 милијарди долара, једва неколико дана пред америчку агресију на земљу Садама Хусеина. Руско-ирачки посао је отишао – у ветар. И то није био једини случај.

Али погледајмо у будућност. Бушова администрација ће морати да прилагоди међународну реторику чињеници да Путин остаје. За то има мало времена, тачније само до нових председничких избора у САД почетком 2009. Бушовом наследнику, са друге стране, могло би да буде много лакше. Поново због времена. Проблем је, међутим, то што нико од тркача за Белу кућу не дели Бушова пријатељска осећања према Путину. Напротив.

Очигледно, у Вашингтону се нелагодно осећају због чињенице да Русија неће мењати лидера. Као да су се надали да тако, ипак, неће бити.