Први пуцњи Другог Светског рата

Најбучнији пуцњи међуратне Југославије – хици које је бугарски терориста Владо Черноземски испалио у југословенског краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934. и после осам деценија одјекују као својеврсни историјски ехо, подсећајући на најтрагичније догађаје Европе и света који су потом уследили. Међу научницима се и данас воде дискусије о узроцима и последицама овог злочина, а посебно по саму државу којом је владао. С научног становишта, није могуће поуздано говорити о томе шта би се десило да монарх није убијен у Марсељу, нити нагађати „шта би било, кад би било”, али извесно је да би прилике у држави у освит Другог светског рата биле битно другачије.

Проблеми попут спољнополитичког положаја Краљевине Југославије, хрватско питање, унутрашњи односи двора и владе у Београду, политичко уређење, само су неки од кључних фактора, на које је суштински утицала погибија краља Александра, истичу саговорници „Политике”.

Историчар Чедомир Антић, председник Напредног клуба и члан Крунског савета, наглашава да се „чинило да је Марсељски атентат прекинуо Краљевину Југославију у раздобљу стабилности и на прагу новог времена”.

– Економска криза је тада у глобалним оквирима полако превазиђена. Октроисани устав из 1931. омогућио је постепено укидање диктатуре у Краљевини Југославији. Југославија је била чланица Мале антанте, савеза који није био само војни, била је и стожер око кога су се окупљале балканске државе. Погибија краља Александра Карађорђевића довела је Југославију под власт мање ауторитативног намесништва, војска није била под командом свог прослављеног ратног команданта. С краљем Александром на трону Југославија можда не би тако неспремна дочекала 1939. годину, светски рат и решавање хрватског питања – сматра Антић.

Уз подсећање да је краљ Александар рођен 1888. године, Антић наводи да би владар, да је поживео бар толико дуго као његов отац или деда, доживео 1965. односно 1966. годину.

 – А да је живео дуго као, од њега свега четири године млађи, Јосип Броз, на престолу би боравио до 1976. године. Ипак, као што убиство краља Александра није окануло српску политичку елиту од идеологије југословенства, тако ни изостанак атентата не би вероватно битно променио судбину Југославије. Краљ Александар свакако не би као појединац променио политику земље коју је судбоносно усмерио 1929. године. Можда би настојања за реформом била слабија, а слобода деловања коју је имао успешни реформатор привреде Милан Стојадиновић мања – оцењује Антић.

Краљ Александар би, додаје, „свакако показао мање разумевања за хрватско питање, промену државне политике или модернизацију ратовања, него што је то био случај с кнезом Павлом или југословенским генералима”.

– Коначно, краљ Александар је 1934. већ био тешко болестан и питање је колико би дуго поживео да којим случајем није путовао у Француску или да је срећним стицајем околности избегао атентат – закључује Антић.

Југославија је у доба пре атентата стекла велики углед, подсећа Александар Маринковић, саветник за историју у Заводу за унапређење образовања и васпитања. Заслуге за то приписује ратној слави, али и дипломатској вештини краља Александра. Појавили су се, међутим, бројни непријатељи, а као највећег Маринковић издваја фашистичку Италију, а за њом и суседне земље поражене у рату, које су желеле ревизију, по њих неповољних, мировних уговора и исправљање граница.

– Циљ спољне политике југословенске краљевине било је одржање мира и територијалног поретка, створеног после Првог светског рата. После краљевог убиства за југословенску владу било је најважније да се сачувају позиција и углед земље у међународним односима, а кнез Павле, који се нашао на челу Намесништва малолетном краљу Петру Другом Карађорђевићу, није желео да мења спољнополитички курс. Промене су уследиле у време владе Милана Стојадиновића, када се развијају блиски односи Југославије с Мусолинијевом Италијом и Хитлеровом Немачком. Стојадиновић је водио земљу „не везујући свој малени чун ни за чију велику лађу”. Свом помоћнику у Министарству спољних послова, потоњем нобеловцу Иви Андрићу, рекао је: „Немачка аждаја се устремила на нас. Морам настојати да је отклоним од наше земље. Нека иде на другу страну” – подвлачи Маринковић.

Наш саговорник позива се на мемоаре Стојадиновића и када тврди да је краљ пред смрт настојао да се политички живот у земљи демократизује.

– У току лета 1934. године Стојадиновић је од монарха добио задатак да ради на помирењу фракција у Радикалној странци, како би се oснажио утицај те најстарије и највеће српске странке. Планирано је да се из затвора ослободи Влатко Мачек и укључи у нову владу. У разговорима с митрополитом Гаврилом Дожићем, Иваном Мештровићем, Иваном Шубашићем, југословенски суверен је истицао да треба створити концентрациону владу с људима из свих важних странака, али и угледним нестраначким личностима, која би решила хрватско питање, у складу с хрватским, али и са српским интересима – каже Маринковић.

Краљев план био је да Хрватима треба омогућити широку аутономију, која би укључивала и постојање властитог парламента (Хрватског сабора), али би војска, спољни послови, трговина и саобраћај остали у надлежности краљевске владе.

– Последица Марсељског атентата је што су ове промене биле заустављене. Кнез Павле и Намесништво нису имали политичку моћ и углед краља Александра да те промене изведу. Тек 1939, влада Драгише Цветковића, у много неповољнијим међународним околностима, постигла је договор с хрватском опозицијом, започела је федерализација државе и створена Бановина Хрватска. Уклањање таквог државника као што је Александар Карађорђевић било је у интересу свих тоталитарних покрета тадашње Европе, фашистичког, нацистичког и комунистичког – тврди Маринковић.

Зато се често каже да је краљ Александар био прва жртва фашизма. Београдски интелектуалци окупљени око Слободана Јовановића, Јована Жујовића, Николе Стојановића, у апелу кнезу Павлу из новембра 1934. године, да се одмах крене с унутрашњом консолидацијом, примећују да се убиство краља Александра „све више обелодањује као акт којим су наши спољни непријатељи намеравали погодити и нашу државу и нашу државну целокупност”, наводи Маринковић.

Мира Радојевић и Чедомир Антић Фото Д. Ћирков 

Мира Радојевић, професор историје на Филозофском факултету у Београду, истиче да је краљев пут у Француску планиран усред велике унутрашње политичке кризе и значајних промена у међународној политици.– Његов лични режим, заведен јануара 1929. године, био је потпуно компромитован, због чега се из више извора закључује да је Александар Карађорђевић намеравао да по повратку учини извесне промене. С друге стране, Балкански пакт који су фебруара 1934. створиле Краљевина Југославија, Турска, Грчка и Румунија, а у чијем је настанку активно учествовао, сведочио је о жељи да југословенској спољној политици потражи и друге правце осим ослањања на Француску и Малу Антанту. Управо зато, прва питања која су забринула и заинтересовала савременике била су како ће Краљевина Југославија продужити живот и решавати ове две групе проблема – напомиње др Радојевић.

Припремајући атентат, усташе су се са својим помагачима из три ревизионистичке земље – Италије, Мађарске и Бугарске – надале већој дестабилизацији Југославије, свесне да је реч о удару на један од њених најважнијих стубова, подсећа наша саговорница.– Насупрот томе, југословенска краљевина је закратко стабилизована. Александра Карађорђевића су, поред већине Срба, искрено жалили многи Словенци и југословенски опредељени Хрвати. Уместо навођења политичких грехова, говорило се о „краљу-оцу” и „краљу-војнику”, коме је Народна скупштина убрзо дала званичну титулу „Краљ Ујединитељ”. Политичке потребе наложиле су и да се прећутно као истините прихвате краљеве наводне последње речи „Чувајте Југославију”, које су постале његов последњи тестамент, те оперативна девиза његових наследника и оних који су новонастале околности покушали да искористе ради доласка на власт. Истовремено, држава је закорачила у период који је потом назван „диктатуром без диктатора” – додаје професорка Радојевић.

У централизованој земљи, у којој више ниједна личност није имала ауторитет сличан оном којим је владао краљ Александар, федералистички програми, проистекли из националних стремљења, добијали су веће могућности, иако су нови носиоци власти инсистирали да Петру Другом, када постане пунолетан и преузме краљевску власт, у државно-правном смислу државу предају у стању у коме ју је оставио његов отац, истиче професорка Радојевић.– Другачији ветрови осетили су се и на спољнополитичком плану, мада се током 1935–1936. године југословенска краљевина позивала на верност старим пријатељствима. Ипак, разочараност у Француску била је приметна, не само због тога што није сачувала живот свог ратног пријатеља и поузданог савезника, него, још више, што није разумела жељу Југославије да се пред Друштвом народа јасно наведу одговорни за атентат и казне кривци. Краљевина Југославија је у таквим унутрашњим и међународним приликама могла да барем у првих неколико година опстане после погибије краља Александра, али се њен живот под притиском удружених унутрашњих, нарочито међунационалних проблема, и драматичних европских промена, несумњиво примицао крају – оцењује Мира Радојевић.

Александар Маринковић подсећа да је вођство усташке емиграције чекало погодан тренутак за остварење својих амбиција, што се десило 1941. године, после пораза Југославије у Априлском рату. Доживљавајући од почетка југословенску државу као „вештачку версајску творевину”, Хитлер и Мусолини дозволили су својим усташким идеолошким истомишљеницима да створе геноцидну НДХ – објашњава Маринковић.

Никола Белић

Бојан Билбија

-----------------------------------------

Сличност 1941. и 1991. године

Уочи Другог светског рата, криза је донекле имала сличности с распадом југословенске државе деведесетих година, каже Мира Радојевић.– У оба случаја, реч је о времену у коме им се на челу нису налазили најважнији представници, док се крвави расплет многоструких проблема и једне и друге одвијао у крајње заоштреним унутрашњим односима и у ситуацији урушавања одређеног међународног поретка. Можда би и због тога требало подсетити на мишљење појединих историчара који су, говорећи о значају и последицама атентата у Марсељу, истицали како су управо тамо испаљени први пуцњи Другог светског рата.

-----------------------------------------

Сви атентатори ликвидирани

Улице Београда током испраћаја краља Александра 

Атентатор на краља Александра Карађорђевића, Владо Георгијев Черноземски, рођен је под именом Величко Керин и био је припадник ВМРО. Пре него што је пуцао у југословенског монарха, већ је је био одговоран за низ политичких ликвидација. Сарадник Ванче Михајлова, вође бугарске ВМРО, био је вишеструки убица и терориста, задужен за ликвидације унутар ове организације. Његову репутацију описује и надимак који је стекао као атентатор – прозван је Черноземски због тога што је оне које је ВМРО осудио на смртну казну слао „черној земљи”.

Непосредно пред Марсељски атентат био је у интензивним контактима с Антом Павелићем и помагао обуку усташа одабраних да учествују у организацији ове завереничке акције. Пошто је убио југословенског краља и нанео смртне повреде француском министру спољних послова Лују Бартуу, француски полицајци су више пута пуцали на Черноземског, ранили га мачем, а потом су га обореног на земљу претукли грађани који су се окупили због проласка званичника. Од последица тих повреда атентатор је преминуо.

– Интересантно је да су непосредни саучесници у атентату, усташки активисти Поспишил, Краљ, Рајић, пошто су по окупацији Француске били ослобођени из затвора и стигли у НДХ, били ликвидирани, јер су за време суђења издали свог поглавника, теретећи га за умешаност у краљево убиство – наводи историчар Александар Маринковић.

-------------------------------------------------

КАР­ЛОВ УГАО

• Да ни­је уби­јен, краљ Алек­сан­дар би сва­ка­ко био ели­ми­ни­сан не­ком од­лу­ком Ав­но­ја.

• По­след­ње ре­чи уби­је­ног кра­ља Алек­сан­дра би­ле су : Чу­вај­те ми Ју­го­сла­ви­ју! И та­ко смо за­пу­сти­ли Ср­би­ју.

• Краљ Алек­сан­дар је је­ди­ни наш спо­соб­ни вла­дар ко­ји ни­је пао од срп­ске ру­ке.

• У Мар­се­љу су уби­ли кра­ља у на­ма, а ка­сни­је и Бо­га.

• Име атен­та­то­ра ни­је не­ва­жно. Чер­но­зем­ски нам је зе­мљу за­вио у цр­но.

• Алек­сан­дар Ка­ра­ђор­ђе­вић је био од­ли­чан вој­ско­во­ђа и до­бар по­ли­ти­чар. То му је до­шло гла­ве.

• Ка­да је Ти­то уки­нуо по­след­њег срп­ског кра­ља, ко­му­ни­сти су уз­вик­ну­ли: То, ца­ре!

Дра­гу­тин Ми­нић