Prvi pucnji Drugog Svetskog rata

Najbučniji pucnji međuratne Jugoslavije – hici koje je bugarski terorista Vlado Černozemski ispalio u jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića 9. oktobra 1934. i posle osam decenija odjekuju kao svojevrsni istorijski eho, podsećajući na najtragičnije događaje Evrope i sveta koji su potom usledili. Među naučnicima se i danas vode diskusije o uzrocima i posledicama ovog zločina, a posebno po samu državu kojom je vladao. S naučnog stanovišta, nije moguće pouzdano govoriti o tome šta bi se desilo da monarh nije ubijen u Marselju, niti nagađati „šta bi bilo, kad bi bilo”, ali izvesno je da bi prilike u državi u osvit Drugog svetskog rata bile bitno drugačije.

Problemi poput spoljnopolitičkog položaja Kraljevine Jugoslavije, hrvatsko pitanje, unutrašnji odnosi dvora i vlade u Beogradu, političko uređenje, samo su neki od ključnih faktora, na koje je suštinski uticala pogibija kralja Aleksandra, ističu sagovornici „Politike”.

Istoričar Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba i član Krunskog saveta, naglašava da se „činilo da je Marseljski atentat prekinuo Kraljevinu Jugoslaviju u razdoblju stabilnosti i na pragu novog vremena”.

– Ekonomska kriza je tada u globalnim okvirima polako prevaziđena. Oktroisani ustav iz 1931. omogućio je postepeno ukidanje diktature u Kraljevini Jugoslaviji. Jugoslavija je bila članica Male antante, saveza koji nije bio samo vojni, bila je i stožer oko koga su se okupljale balkanske države. Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića dovela je Jugoslaviju pod vlast manje autoritativnog namesništva, vojska nije bila pod komandom svog proslavljenog ratnog komandanta. S kraljem Aleksandrom na tronu Jugoslavija možda ne bi tako nespremna dočekala 1939. godinu, svetski rat i rešavanje hrvatskog pitanja – smatra Antić.

Uz podsećanje da je kralj Aleksandar rođen 1888. godine, Antić navodi da bi vladar, da je poživeo bar toliko dugo kao njegov otac ili deda, doživeo 1965. odnosno 1966. godinu.

 – A da je živeo dugo kao, od njega svega četiri godine mlađi, Josip Broz, na prestolu bi boravio do 1976. godine. Ipak, kao što ubistvo kralja Aleksandra nije okanulo srpsku političku elitu od ideologije jugoslovenstva, tako ni izostanak atentata ne bi verovatno bitno promenio sudbinu Jugoslavije. Kralj Aleksandar svakako ne bi kao pojedinac promenio politiku zemlje koju je sudbonosno usmerio 1929. godine. Možda bi nastojanja za reformom bila slabija, a sloboda delovanja koju je imao uspešni reformator privrede Milan Stojadinović manja – ocenjuje Antić.

Kralj Aleksandar bi, dodaje, „svakako pokazao manje razumevanja za hrvatsko pitanje, promenu državne politike ili modernizaciju ratovanja, nego što je to bio slučaj s knezom Pavlom ili jugoslovenskim generalima”.

– Konačno, kralj Aleksandar je 1934. već bio teško bolestan i pitanje je koliko bi dugo poživeo da kojim slučajem nije putovao u Francusku ili da je srećnim sticajem okolnosti izbegao atentat – zaključuje Antić.

Jugoslavija je u doba pre atentata stekla veliki ugled, podseća Aleksandar Marinković, savetnik za istoriju u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Zasluge za to pripisuje ratnoj slavi, ali i diplomatskoj veštini kralja Aleksandra. Pojavili su se, međutim, brojni neprijatelji, a kao najvećeg Marinković izdvaja fašističku Italiju, a za njom i susedne zemlje poražene u ratu, koje su želele reviziju, po njih nepovoljnih, mirovnih ugovora i ispravljanje granica.

– Cilj spoljne politike jugoslovenske kraljevine bilo je održanje mira i teritorijalnog poretka, stvorenog posle Prvog svetskog rata. Posle kraljevog ubistva za jugoslovensku vladu bilo je najvažnije da se sačuvaju pozicija i ugled zemlje u međunarodnim odnosima, a knez Pavle, koji se našao na čelu Namesništva maloletnom kralju Petru Drugom Karađorđeviću, nije želeo da menja spoljnopolitički kurs. Promene su usledile u vreme vlade Milana Stojadinovića, kada se razvijaju bliski odnosi Jugoslavije s Musolinijevom Italijom i Hitlerovom Nemačkom. Stojadinović je vodio zemlju „ne vezujući svoj maleni čun ni za čiju veliku lađu”. Svom pomoćniku u Ministarstvu spoljnih poslova, potonjem nobelovcu Ivi Andriću, rekao je: „Nemačka aždaja se ustremila na nas. Moram nastojati da je otklonim od naše zemlje. Neka ide na drugu stranu” – podvlači Marinković.

Naš sagovornik poziva se na memoare Stojadinovića i kada tvrdi da je kralj pred smrt nastojao da se politički život u zemlji demokratizuje.

– U toku leta 1934. godine Stojadinović je od monarha dobio zadatak da radi na pomirenju frakcija u Radikalnoj stranci, kako bi se osnažio uticaj te najstarije i najveće srpske stranke. Planirano je da se iz zatvora oslobodi Vlatko Maček i uključi u novu vladu. U razgovorima s mitropolitom Gavrilom Dožićem, Ivanom Meštrovićem, Ivanom Šubašićem, jugoslovenski suveren je isticao da treba stvoriti koncentracionu vladu s ljudima iz svih važnih stranaka, ali i uglednim nestranačkim ličnostima, koja bi rešila hrvatsko pitanje, u skladu s hrvatskim, ali i sa srpskim interesima – kaže Marinković.

Kraljev plan bio je da Hrvatima treba omogućiti široku autonomiju, koja bi uključivala i postojanje vlastitog parlamenta (Hrvatskog sabora), ali bi vojska, spoljni poslovi, trgovina i saobraćaj ostali u nadležnosti kraljevske vlade.

– Posledica Marseljskog atentata je što su ove promene bile zaustavljene. Knez Pavle i Namesništvo nisu imali političku moć i ugled kralja Aleksandra da te promene izvedu. Tek 1939, vlada Dragiše Cvetkovića, u mnogo nepovoljnijim međunarodnim okolnostima, postigla je dogovor s hrvatskom opozicijom, započela je federalizacija države i stvorena Banovina Hrvatska. Uklanjanje takvog državnika kao što je Aleksandar Karađorđević bilo je u interesu svih totalitarnih pokreta tadašnje Evrope, fašističkog, nacističkog i komunističkog – tvrdi Marinković.

Zato se često kaže da je kralj Aleksandar bio prva žrtva fašizma. Beogradski intelektualci okupljeni oko Slobodana Jovanovića, Jovana Žujovića, Nikole Stojanovića, u apelu knezu Pavlu iz novembra 1934. godine, da se odmah krene s unutrašnjom konsolidacijom, primećuju da se ubistvo kralja Aleksandra „sve više obelodanjuje kao akt kojim su naši spoljni neprijatelji nameravali pogoditi i našu državu i našu državnu celokupnost”, navodi Marinković.

Mira Radojević i Čedomir Antić Foto D. Ćirkov 

Mira Radojević, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ističe da je kraljev put u Francusku planiran usred velike unutrašnje političke krize i značajnih promena u međunarodnoj politici.– Njegov lični režim, zaveden januara 1929. godine, bio je potpuno kompromitovan, zbog čega se iz više izvora zaključuje da je Aleksandar Karađorđević nameravao da po povratku učini izvesne promene. S druge strane, Balkanski pakt koji su februara 1934. stvorile Kraljevina Jugoslavija, Turska, Grčka i Rumunija, a u čijem je nastanku aktivno učestvovao, svedočio je o želji da jugoslovenskoj spoljnoj politici potraži i druge pravce osim oslanjanja na Francusku i Malu Antantu. Upravo zato, prva pitanja koja su zabrinula i zainteresovala savremenike bila su kako će Kraljevina Jugoslavija produžiti život i rešavati ove dve grupe problema – napominje dr Radojević.

Pripremajući atentat, ustaše su se sa svojim pomagačima iz tri revizionističke zemlje – Italije, Mađarske i Bugarske – nadale većoj destabilizaciji Jugoslavije, svesne da je reč o udaru na jedan od njenih najvažnijih stubova, podseća naša sagovornica.– Nasuprot tome, jugoslovenska kraljevina je zakratko stabilizovana. Aleksandra Karađorđevića su, pored većine Srba, iskreno žalili mnogi Slovenci i jugoslovenski opredeljeni Hrvati. Umesto navođenja političkih grehova, govorilo se o „kralju-ocu” i „kralju-vojniku”, kome je Narodna skupština ubrzo dala zvaničnu titulu „Kralj Ujedinitelj”. Političke potrebe naložile su i da se prećutno kao istinite prihvate kraljeve navodne poslednje reči „Čuvajte Jugoslaviju”, koje su postale njegov poslednji testament, te operativna deviza njegovih naslednika i onih koji su novonastale okolnosti pokušali da iskoriste radi dolaska na vlast. Istovremeno, država je zakoračila u period koji je potom nazvan „diktaturom bez diktatora” – dodaje profesorka Radojević.

U centralizovanoj zemlji, u kojoj više nijedna ličnost nije imala autoritet sličan onom kojim je vladao kralj Aleksandar, federalistički programi, proistekli iz nacionalnih stremljenja, dobijali su veće mogućnosti, iako su novi nosioci vlasti insistirali da Petru Drugom, kada postane punoletan i preuzme kraljevsku vlast, u državno-pravnom smislu državu predaju u stanju u kome ju je ostavio njegov otac, ističe profesorka Radojević.– Drugačiji vetrovi osetili su se i na spoljnopolitičkom planu, mada se tokom 1935–1936. godine jugoslovenska kraljevina pozivala na vernost starim prijateljstvima. Ipak, razočaranost u Francusku bila je primetna, ne samo zbog toga što nije sačuvala život svog ratnog prijatelja i pouzdanog saveznika, nego, još više, što nije razumela želju Jugoslavije da se pred Društvom naroda jasno navedu odgovorni za atentat i kazne krivci. Kraljevina Jugoslavija je u takvim unutrašnjim i međunarodnim prilikama mogla da barem u prvih nekoliko godina opstane posle pogibije kralja Aleksandra, ali se njen život pod pritiskom udruženih unutrašnjih, naročito međunacionalnih problema, i dramatičnih evropskih promena, nesumnjivo primicao kraju – ocenjuje Mira Radojević.

Aleksandar Marinković podseća da je vođstvo ustaške emigracije čekalo pogodan trenutak za ostvarenje svojih ambicija, što se desilo 1941. godine, posle poraza Jugoslavije u Aprilskom ratu. Doživljavajući od početka jugoslovensku državu kao „veštačku versajsku tvorevinu”, Hitler i Musolini dozvolili su svojim ustaškim ideološkim istomišljenicima da stvore genocidnu NDH – objašnjava Marinković.

Nikola Belić

Bojan Bilbija

-----------------------------------------

Sličnost 1941. i 1991. godine

Uoči Drugog svetskog rata, kriza je donekle imala sličnosti s raspadom jugoslovenske države devedesetih godina, kaže Mira Radojević.– U oba slučaja, reč je o vremenu u kome im se na čelu nisu nalazili najvažniji predstavnici, dok se krvavi rasplet mnogostrukih problema i jedne i druge odvijao u krajnje zaoštrenim unutrašnjim odnosima i u situaciji urušavanja određenog međunarodnog poretka. Možda bi i zbog toga trebalo podsetiti na mišljenje pojedinih istoričara koji su, govoreći o značaju i posledicama atentata u Marselju, isticali kako su upravo tamo ispaljeni prvi pucnji Drugog svetskog rata.

-----------------------------------------

Svi atentatori likvidirani

Ulice Beograda tokom ispraćaja kralja Aleksandra 

Atentator na kralja Aleksandra Karađorđevića, Vlado Georgijev Černozemski, rođen je pod imenom Veličko Kerin i bio je pripadnik VMRO. Pre nego što je pucao u jugoslovenskog monarha, već je je bio odgovoran za niz političkih likvidacija. Saradnik Vanče Mihajlova, vođe bugarske VMRO, bio je višestruki ubica i terorista, zadužen za likvidacije unutar ove organizacije. Njegovu reputaciju opisuje i nadimak koji je stekao kao atentator – prozvan je Černozemski zbog toga što je one koje je VMRO osudio na smrtnu kaznu slao „černoj zemlji”.

Neposredno pred Marseljski atentat bio je u intenzivnim kontaktima s Antom Pavelićem i pomagao obuku ustaša odabranih da učestvuju u organizaciji ove zavereničke akcije. Pošto je ubio jugoslovenskog kralja i naneo smrtne povrede francuskom ministru spoljnih poslova Luju Bartuu, francuski policajci su više puta pucali na Černozemskog, ranili ga mačem, a potom su ga oborenog na zemlju pretukli građani koji su se okupili zbog prolaska zvaničnika. Od posledica tih povreda atentator je preminuo.

– Interesantno je da su neposredni saučesnici u atentatu, ustaški aktivisti Pospišil, Kralj, Rajić, pošto su po okupaciji Francuske bili oslobođeni iz zatvora i stigli u NDH, bili likvidirani, jer su za vreme suđenja izdali svog poglavnika, tereteći ga za umešanost u kraljevo ubistvo – navodi istoričar Aleksandar Marinković.

-------------------------------------------------

KAR­LOV UGAO

• Da ni­je ubi­jen, kralj Alek­san­dar bi sva­ka­ko bio eli­mi­ni­san ne­kom od­lu­kom Av­no­ja.

• Po­sled­nje re­či ubi­je­nog kra­lja Alek­san­dra bi­le su : Ču­vaj­te mi Ju­go­sla­vi­ju! I ta­ko smo za­pu­sti­li Sr­bi­ju.

• Kralj Alek­san­dar je je­di­ni naš spo­sob­ni vla­dar ko­ji ni­je pao od srp­ske ru­ke.

• U Mar­se­lju su ubi­li kra­lja u na­ma, a ka­sni­je i Bo­ga.

• Ime aten­ta­to­ra ni­je ne­va­žno. Čer­no­zem­ski nam je ze­mlju za­vio u cr­no.

• Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić je bio od­li­čan voj­sko­vo­đa i do­bar po­li­ti­čar. To mu je do­šlo gla­ve.

• Ka­da je Ti­to uki­nuo po­sled­njeg srp­skog kra­lja, ko­mu­ni­sti su uz­vik­nu­li: To, ca­re!

Dra­gu­tin Mi­nić