Ратни дневник каплара Милутина

„Дан нас је затекао у плитким рововима прве борбене линије. Непријатељска артиљерија поче да туче једну удолину на хиљаду и нешто више метара лево од нас.

Ту се налазило француско митраљеско одељење које је, откривено од непријатеља, покушавало да пређе брисани простор и приђе положају где су се налазиле француске трупе. У овом масакру живот је изгубило много војника, страдале су и животиње...”, писао је у свом дневнику из Првог светског рата војник Милутин Ристић.

На папирима које је налазио успут, у плитком рову, обично у предвечерје када би утихнула топовска паљба, записивао је шта су он и његови другови преживели. Описивао је битке, пробоје, повлачења, ратне страхоте…

Божана Јовић (Фото З. Анастасијевић)

Милутин је имао 20 година када је први пут понео пушку – 1912. године, на почетку Првог балканског рата. Мобилизација га је сустигла на послу судског писара, а тада је био на половини студија права. Ни пре рата живот му није био лак.

Иако одличан ђак у основној школи у родном селу Турице код Драгачева, тешком муком је успео да настави школовање због сиромаштва: морао је да ради да би преживео, али успевао је и да се образује. Таман када је упознао своју животну сапутницу, морао је у рат. Уследила је Кумановска, а затим и друге битке, па Други балкански рат…

Затишја у војевању за Милутина готово да и није било, јер примирје је било краткотрајно – Аустроугарска империја 1914. године напала је Србију. Са другим студентима и ђацима дораслим војној обавези Милутин Ристић пребачен је у Скопље на обуку и смештен је у једну од шест чета које су укупно имале око 1.300 младића између 21 и 24 године. Врховна команда произвела је припаднике овог батаљона крајем 1914. у чин каплара и наложила им да крену у бој.

– Тата је делио судбину на хиљаде војника тог доба. Прошао је албанску голготу, са саборцима је приликом збега стигао до Крфа, био је рањен два пута, али су му ране, срећом, биле прострелне, па се брзо враћао у ровове и настављао битке. Био је на Солунском фронту, учествовао је у биткама на Кајмакчалану… – прича за „Политику” Божана Јовић (92), ћерка Милутина Ристића.

Колико је рат био страшан говори и податак да је од 1.300 каплара, само њих 400 дочекало примирје. За исказану храброст и заслуге у ратним годинама Ристић је добио и одличја – Албанску споменицу и Карађорђеву звезду.

Милутин Ристић (Фото лична архива)

У годинама мира није волео да прича породици о страхотама којима је присуствовао у Великом рату. Надао се да тако нешто неће више никада доживети. На сва питања његове четири ћерке одговарао је кратко, избегавајући детаље о борбама… Али је зато све четири ратне године водио дневник. На пожутелим папирима старим читав век, његови ратни другови и догађаји остали су сачувани од заборава.

Иако је рат завршен 1918. Милутин је демобилисан тек две године касније: ратом опустошеној Србији били су неопходни учени људи да образују млађе нараштаје. Када је коначно скинуо униформу, завршио је факултет и оженио се, добио је посао у државној служби и свој први срез – Валандово. Касније је био срески начелник и у Кичеву, Новој Вароши…

– У Велесу нас је дочекао Други светски рат. Месецима нисмо знали шта је са татом, јер је у пролеће 1941. мобилисан. Касније смо сазнали да је постао потпоручник и да је са осталим војницима био заробљен, дуго је био у логору у Солуну, а затим је пребачен у немачки логор Нирнберг – објашњава Божана Јовић.

Годину дана касније Милутин се вратио у Србију са групом од 150 официра. Породица га није препознала, био је као сенка, болестан… Када се опоравио, на захтев Милана Недића наставио је да управља срезом, а онда је пред крај рата два пута завршио у гестаповском затвору…

Али ни окончање рата Ристићу није донело мир: нове власти су га ухапсиле и био је месецима у затвору Озне. Када је ослобођен. повукао се у Лозницу где се посветио ономе што је волео од детињства – агрономији и уметности.

Хербаријум из Великог рата

Из Великог рата Милутин Ристић донео је необичну збирку биљака – хербаријум који је направио у ратним годинама. Биљке од пре једног века и данас стоје у старом албуму. Остало је, додуше, само седам страна, које је Милутин посветио својој тадашњој вереници, а касније супрузи Роси.

„Тата је током рата, у тренуцима предаха док су чекали у рововима прикупљао биљке. Донео их је и са Кајмакчалана, Солуна, где год је био. Скупљао их је и стављао између страна три књиге које је носио у ранцу, на леђима са осталом ратном опремом. Тако их је пресовао и касније стављао у албум. Имао је пуне две кутије биљног блага које је касније поклонио Војном музеју, као „омаж за погинуле другове”, како је говорио”, прича Божана Јовић.

Породици је остало двадесетак пресованих биљака у албуму, док о судбини оних поклоњених музеју, не знају ништа.