Право на непристајање

Уопште није обавезно волети филм "Одбачен" и апсолутно се сложити са свим изнетим тезама о последицама моралног и духовног посрнућа у нашем времену садашњем, да би се његовом аутору, Милошу Миши Радивојевићу, признала вишеструка храброст. Пре свега храброст да се у јеку свеопште филмске комерцијализације определи за форму арт филма и језик филмског есеја. А онда и храброст да се истраје у изношењу личног ауторског става и одређења према трауматичним годинама за нама (отелотворено у претходном филму "Буђење из мртвих"), али и према транзиционим годинама садашњим, у којима су завладала нека нова правила и начела, која са моралом готово да никакве везе немају.

Филм "Одбачен", који се логички и стилски наставља на "Буђење из мртвих", уједно је и пажње вредан ауторов покушај да разреши и проблем властите борбе с временом, посвета "свима онима који из личних разлога одустају и одлазе у прошлост и снове" (пише пре одјавне шпице), али и рафинирано подсећање гледаоца на његово легитимно право на непристајање на све оно што му се унапред, и без икаквих озбиљнијих преиспитивања, сервира као ново правило живота и поимања света.

У сваком погледу, реч је о ауторском филму у којем је доминантно лично осећање света и стварности. Сценаристичка грађа, поставка приче и развој ликова у оквирима су личних филозофских, животних и моралних начела аутора спремног да без икаквих зазора све то подели са гледаоцима. Главни јунак је Он (Светозар Цветковић), бивши уредник на телевизији и управо отпуштени директор у домаћој филијали мултинационалне банке, јер се његов рад, манири и начин живота, не уклапају у новоустановљени систем вредности. То је човек у касним четрдесетим годинама када природа "престаје да води рачуна о њему и пушта га низ воду". Човек који живи у средини која је, најблаже речено, такође "пуштена низ воду", у средини медиокритета којима је новац једино мерило успеха (а Радивојевићев јунак сматра да је новац важан само када га немаш), у свету у којем бити другачији и свој не представља квалитет већ озбиљну ману и сметњу. Он не жели да се промени да би се уклопио, не одриче се свог хедонизма и боемије, али не жели ни да буде сметња својој средини, нацији и "целом прогресивном свету", бившим пријатељима, мајци, детету... Он одлази на море и у море, препуштен тихој, али чврсто решеној аутодеструкцији.

У стилски, од почетка до краја, доследно изведеном филму, у атмосфери физичке и психолошке клаустрофобичности и сумора, Радивојевић аналитично дефинише психологију главног јунака и осталих ликова, уједно портретишући међусобне односе, време и средину у којој они бивствују. Дужина кадрова, углови камере, монтажни ритам у функцији су свеукупне поставке и разраде филма у којем Радивојевић остаје доследан сопственом начину филмског промишљања.

Светозар Цветковић у главној улози у оваквом филму, апсолутно је најбољи могући избор. Он је поверени лик подредио сопственом глумачком ставу, уз минималну употребу изражајних средстава, гестова, мимике. Остали ликови у филму, углавном су подређени њему и глумачки изведени у складу са отвореним простором. Рената Улмански као јунакова мајка, Љиљана Међеши као бивша жена (Међешеве незаслужено већ дуго нема на великом платну), Александра Јанковић као шефица банке чијом је одлуком главни јунак изгубио посао, подариле су мале али памтљиве изведбе. Директор фотографије Радослав Владић је мајстор "хватања" атмосфере, у чему му се придружује и Корнелије Ковач као композитор филмске музике.