Огледало моје душе

ЕКСКЛУЗИВНО
ИНТЕРВЈУ: ПАУЛО КОЕЉО
Пауло Коељо, популарни бразилски писац, чије су књиге преведене на више од 65 језика и штампане у милионским тиражима, своје читаоце недавно је обрадовао новим романом "Вештица из Портобела", који је код нас објавила београдска издавачка кућа "Паидеја" (за 11 година објавила је 11 Коељових књига) у преводу Јасмине Нешковић. Иначе, Коељо је крајем септембра именован за амбасадора мира Уједињених нација, поводом међународног дана мира.

Поред тога што је бестселер аутор, Коељо се такође бори за мултикултурално друштво, ангажујући се у Унеску као саветник за мултикултурални дијалог и духовно приближавање. Светску славу стекао је романом "Алхемичар" а, између осталих, код нас је изузетно читан и његов роман "Дневник једног чаробњака". Разговор са Коељом, који следи, обављен је путем електронске поште, на енглеском језику.

Рекли сте да је Ваш нови роман подједнако заснован на стварности и фикцији. Како сте створили Атенин лик?

Атена је, као и сви моји ликови, огледало моје душе, део моје сопствене личности. У октобру 2005. године у Трансилванији сам упознао румунску стјуардесу која ме је подстакла да напишем причу о Атени. Причала ми је о томе како ју је усвојила аустријска породица, као и о својим ромским коренима. Наравно, она је била почетна тачка романа, а други аспекти потекли су од мноштва ситуација и људи које сам сретао успут. И мој портрет такође је део овог лика.

Зашто сте јунакињу назвали "Вештица из Портобела" и да ли верујете у постојање вештица?

Наслов сам пронашао после завршетка књиге и, да одговорим на Ваше питање: наравно да верујем у моћи које свако поседује, али се не усуђује да их развије. Нажалост, за реч "вештица" још увек се везује много предрасуда. За мене је оно што друштво назива "вештицом" само личност, мушкарац или жена који допуштају интуицији да управља њиховим поступцима, који комуницирају са окружењем, који се не плаше да се суоче са изазовима.

Шта значи бити вештица у наше време, имамо ли још увек Свету инквизицију, као у средњем веку?

Рекао бих да у свом најновијем роману прецизно говорим о предрасудама са којима се у модерном друштву суочавају савремене вештице. У данашњем свету (као што је то био случај и у прошлости) огромна количина енергије троши се на то да се људи учине послушнима: на утврђено понашање, установљене религије, једном речју, на одређене типове мишљења. Ова униформност врло је опасна зато што потиче од одређене "политичке коректности" која гуши људску спонтаност. Сви који се буне против опште "инерције" морају да плате цену тога, чинећи оно што у неком смислу вероватно неће имати много смисла за друге, али од кључне је важности да човек буде искрен према истинском у себи. Атена је врло смела и преузима ризик, што ради свако ко је остао поштен према самом себи.

Када критикујете прогон Атене, како уједно критикујете и друштвене предрасуде?

У мојој књизи постоје делови који говоре о Атениној потрази за њеним "празнинама". Неко ме је једном питао да ли ја имам празнине, на шта сам одговорио да читав проблем није у њиховој присутности већ у признању да оне постоје. У данашњем друштву многи су ухваћени у замку погрешно схваћене идеје да је све могуће објаснити. Друштво нас убеђује да морамо да будемо потпуно отворени, не само према свету, већ и према самима себи. Али ту је опасност. Неопходно је признати да неке ствари не могу бити схваћене, да постоје празнине у нама и да морамо да поштујемо мистерију.

На шта сте мислили када сте рекли да сте намеравали да истражите женску страну Бога, женску страну сопствене личности?

Атена је женски део моје личности, она ми је омогућила да уроним чак и даље и у женску страну Бога. Видите, Бог има два лица: једно је строго, а друго је сажаљиво. Обе енергије неопходне су; треба да будемо саосећајни и неумољиви. Христос је благословио то двоје: енергију хлеба, која је чврста, и енергију вина, која је по себи прилагодљива. Понекад није мач оно што разбија камен, већ стрпљење воде. Недавно сам прочитао књигу "Пророк" Карен Армстронг (Мухамад, Харпер Колинс) и у њој постоји један део у којем се каже: "свако казивање почело је призивањем: у име Алаха, Сажаљивог (al-Rahman), и Милосрдног (al-Rahim)…узвишена имена al-Rahman и al-Rahim граматички нису женског рода, али су етимолошки у сродству са речима за материцу. Нисам експерт за арапску етимологију, али верујем да госпођа Армстронг јесте. Моја нова књига истражује ово Сажаљење и Милост, онако како их ја видим. Осећао сам потребу да поставим питање зашто је друштво покушало да закључа ту женску страну природе. Атенин лик, слободан и одважан, био је мој начин да се латим ове теме и да разоткријем окове догме. Мислим да, упркос фанатизму, уочавамо почетак ере у којој ће женствене вредности као што су великодушност и толеранција поново испливати на површину.

Шта је данас цена за слободоумност, поготово у медијима, и да ли нас она чини трагичним личностима, каква је и Атена?

Цена је увек висока, али се исплати. Ако погледам натраг на свој живот (што сам сада и "обавезан" да урадим будући да је у Бразилу управо објављена моја песничка биографија, а друга ће изаћи до краја године) видим много прилика у којима је друштво покушавало да ме учини "нормалним". Због тога сам три пута био у душевној болници, када сам био тинејџер (што сам описао у својој књизи "Вероника је одлучила да умре"), у младости су ме мучили парамилитарци, имао сам много пораза. Када погледате на сва та искуства можете рећи – "Пауло је трагична личност" као и "Атена је трагична", али ја то не видим тако. Оно што ја у свему томе видим јесте да човек покушава да остане искрен према самом себи. Да, то кошта, али верујем да је живот врло дарежљив према храбрим људима који преузимају ризике.

Зашто је Ваш нови роман испуњен сумњом и већим осећајем трагичног од претходних?

Процес писања је непредвидив. Као и у животу, нема увек рационалног објашњења за неке изборе. Не слажем се са тим да је "Вештица из Портобела" трагичнија од мојих претходних романа, посебно у односу на "Пету гору" где казујем причу о пророку Илији. Сви моји јунаци у потрази су за својим душама, јер они су моја огледала, а "трагичну" интерпретацију остављам читаоцима. Ја сам неко ко стално покушава да разуме своје место у свету, а литература је најбољи начин да сагледам себе. Моја литература је много више производ парадокса него незаменљиве логике која је типична за крими романе. Тај парадокс проистиче из тензије у мом духу. Као у одапињању стреле, парадокс је у луку који може да буде и затегнут и опуштен. Знам да је важно имати систем вредности у животу, али увек ме је више привлачила извесна неповезаност у животу који није статичан, већ више наликује плими, која надолази и повлачи се.

Шта сте хтели да постигнете мозаичком структуром "Вештице из Портобела"?

У почетку, ова структура била је изазов за мене, нешто што је провоцирало моју машту. Док сам писао књигу, Атенин лик почео је да се развија на неочекиван начин, захваљујући овој структури. Било је то као да сам трчао за њом: нисам имао представу како ће се њена прича завршити и врло су ме узбуђивале могућности различитих перспектива. У једном тренутку, у мојој књизи лик Набел Ал Ехија подучава Атену следећем: "Чак и обично слово захтева сву нашу снагу, ако његово значење треба да урежемо у тврди камен. Стога, када се свети списи нађу на папиру, они укључују и људску душу. Јер, рука која води рукопис одражава душу писца." Писање сматрам духовном активношћу. То је тренутак када, у тишини, могу да разговарам са собом, да будем у дослуху са својом душом. Али, то се може односити на било који чин који се изводи уз посвећеност, понизност и љубав.

Која је тачка гледишта, међу ових петнаест изражених у књизи, Вама најближа, и зашто је Атенин глас одсутан до самога краја?

Мислим да ми је Атена најближи лик, и због тога је њен глас одсутан: видљив је за друге, а никада сасвим себи самом.

Комуницирате са својим читаоцима преко интернета. Какав је конкурс "Експериментална вештица"?

Ја сам зависник од интернета и прошле године сам одлучио да једну трећину "Вештице из Портобела" ставим на свој блог www.paulocoelhoblog.com на неколико језика. Читаоци из целог света могу да прочитају првих десет поглавља и да оставе свој коментар. То је било сјајно искуство и ове године у јуну пожелео сам да наставим ову сарадњу са својим читаоцима, позивајући их да прилагоде књигу за филм. Као што знате, постоји 15 наратора у књизи и редитељи су позвани да изаберу једног, и да га сниме у интеракцији са Атеном. Када сниме видео треба да га пошаљу на сајт Youtube (о том сајту недавно је писано и на овим страницама нашег листа, прим. М. В.). И композитори су такође позвани да покажу свој материјал. Правила конкурса су на мом блогу на следећој адреси: http://paulocoelhoblog.com/experimental-witch/