Евлија Челебија је био тајни агент

Срђан Милићевић (1966), лекар и књижевник, овогодишњи је добитник награде „Светозар Ћоровић” за збирку приповедака „Слова у песку”, коју је објавила издавачка кућа „Знак” из Београда. Награда се додељује у оквиру „Ћоровићевих сусрета”, у Билећи, на манифестацији „Српска проза данас”. Милићевић је аутор романа: „Тајна дивљег ораха” (2000), „Обећана земља” (2008) и „Жена добрих намера” (2012).

Како се осећа писац који добије награду у свом завичају?

Филозофска и песничка мисао 20. века кретала се у правцу разумевања слојевитости језика и скривеног значења речи. А ако бисмо неку реч могли изабрати као парадигму овог учења онда је то реч – завичај. Именица завичај је настала од глагола завити. А то нешто што ми завијамо и сакривамо од себе и других јесте наша суштина. Она може да куња у нама, или да се љуља као чамац на узбурканој пучини. Па зар психоанализа није откривање тога нечега завијеног у нама. Градећи језик наши преци су нам пре бечких доктора дали многа објашњења. Тако да награда добијена у завичају, где се све у мени завило и никло, није награда већ – крај пута. Ма где још путовао и какве год награде добијао.

Ваше приче показују сву трошност и пролазност живота. Многи јунаци доживљавају трагичну судбину?

Нико од нас не може да бира ни родитеље, ни веру, ни народ, ни време у којем ће живети. Ми писци чак не можемо ни да бирамо теме писања, већ теме бирају нас. А то што сам ја растао у опасним временима и тесном простору, и међу народом такве крви и судбине, морало је утицати и на моје писање.

Приче сежу у прошлост, али се баве и савременошћу. На ком сте терену сигурнији?

Не понавља се историја, понављају се облици људског понашања – на овој истини почива актуелност историјског романа. Мислим да се једино може писати о свом времену, а историја служи да бежећи од узбуркане стварности у прошлост – пронађемо филозофски мир и тишину потребну за писање.

Евлију Челебију називате тајним агентом, а његове путописе (извештаје) сматрате крајње непоузданим?

Прочитавши делове његових путописа стекао сам такав утисак. Није случајно да је он нашим земљама крстарио у време Кандијског рата и обилазио све линије дугачког ратишта. А при томе, живео је надомак Топкапи-сараја, седишта султановог, и припадао високом турском племству. Наравно, он је значајан и драгоцен путописац, али неки подаци су просто нетачни. Мени се учинило да у тим претеривањима има неког система…

Јунаци приче „Мост на Дрини” јесу и Иво Андрић и Емир Кустурица, који су Вишеград и мост превели „у руке каурске”?

Прича „Мост на Дрини” која ми је, вероватно, и донела ову награду одмотала се на следећи начин. Шетајући, први пут, усхићено, кроз Андрићград, моја супруга је рекла: „Какве невероватне ствари су се морале десити да би се саградиле и прославиле ове грађевине – три човека су чак променила веру добијену на рођењу.” И стварно, Мехмед-паша је рођен као Бајо Соколовић, Иво Андрић као Хрват и католик, умро је као Србин и српски писац, а Емир (Мурата) Кустурица, преобратио се, или вратио у веру прадедовску – као Немања Кустурица. Идеју за ову причу изложио сам Рајку Петрову Ногу, који ме је посаветовао да у уводном делу користим, као „свезнајући приповедач”, званична документа и архивску грађу. Остало је легенда.

Ваше приче су класичне: у њима мора бити приче и причања. Како гледате на постмодернистичку литературу?

Постмодернизам није лако дефинисати. Али ако прихватимо да је постмодернизам реакција на модернизам, где модернизам трага за смислом у хаотичном свету, а постмодернизам одустаје и при томе користи мноштво стилских облика да би изразио свој бунт или релативност искуства, морала и знања, ја онда не припадам старомодним писцима фабуле, већ модернистима. Али, по мени, ту је нешто друго важно, једна друга подела је значајнија, а она се зове – да ли је одређени писац безбожник или није. Нажалост, наша култура и наше књиге дубоко су безбожнички.

Судбину јунака одређују национална нетрпељивост, ратови, масовни злочини. Да ли је овај последњи рат морао да буде толико крвав?

Позивам у помоћ Хераклита мрачног из града Ефеса, аристократу, који се гадио народне власти и тражио да сваки покрет демоса треба „брже од пожара угасити”, и који је тврдио да је рат отац свему, и да је борба покретна сила сваког напретка, а да све настаје кроз борбу и по нужди. У ствари, проблем је следећи: зашто је у свемиру и атому све прецизно и јасно, а у нашим животима све хаотично, смрт и патња нарочито? Да ли су можда свемир и атом хаотични, а живот има смисао? Знате, нама је, у страху од смрти, сваки угашени живот страшан. Страх чини страшном нашу смрт. Исто ово питање поставио сам једном искусном православном духовнику. Хришћанство, рекао ми је, страдање сматра Великом тајном и путем спасења. Тијана Јурић, она искасапљена невина девојчица из Бајмока, сада је пред лицем Божјим, мисли он. Из његових уста то је деловало као истина и веровао сам му. Из мојих уста ове речи не делују као истина. Нисам сигуран, зато ваљда и пишем. Значи, одговор на питање је – не знам.

Један од јунака каже: „Ако пропустиш љубав, пропустио си живот”. Без љубави, очигледно, живота нема?

У конкретном случају, реч је о романтичној љубави. Међутим, љубав је врло сложена и, чини ми се, поприлично апстрактан појам. Због тога ваљда нема књиге, филма или песме, а да на свој начин не покушава да дефинише или редефинише појам љубави. Љубав, у суштини, стање је духа који може ићи од страсне полне љубави, до дубоке побожности. Љубав, која је кључно обележје нашег боравка на планети Земљи, понављам, стање је духа.