Како су се гледали Јурај и Александар

Зрењанин – Георг Јурај Шпилер је у Другом светском рату обележио збивања у окупираном граду. Први полицајац управе коју су поставили Немци одговоран је за смрт на стотине родољуба и невиних цивила који су страдали у одмаздама. Заточеник његових логора био је и Александар Мауков, Зрењанинац који је једини успео да узврати затворску посету озлоглашеном и контроверзном полицајцу.

Град на Бегеју, највећи у Банату, ослобођен је од немачке окупације у Другом светском рату пре 70 година, почетком октобра 1944. После низа година овај догађај је, уочи протеклог викенда, опет обележен пригодном свечаношћу у центру града која је наишла на срдачан пријем код грађана. Зрењанин се Дану ослобођења вратио и изложбом коју је приредио Историјски архив под називом „Бечкерек–Петровград у 1944”.

Аутори изложбе, историчари Ванда Војводић Мицова и Бојан Грубачки, дају запажен простор баш Јурају Шпилеру, челнику Команде јавне безбедности. Овај доктор правних наука, рођен у Загребу 1900, правио је вртоглаву полицијску каријеру. Између два светска рата истакао се у откривању усташа, а у једном окршају с овим екстремистима био је и теже рањен па је остао инвалид и храмао је на једну ногу. За рад у полицијској служби одликован је Орденом Светог Саве, високим одликовањем Краљевине Југославије, 1934. године. Да би био заштићен од усташа, склоњен је у Нови Сад где се такође бавио полицијским пословима.

Већ на почетку немачке окупације наводио је да му је очево име Алојз, уместо Вјекослав, а он се представљао као Георг и презиме писао у немачком оригиналу Spiller, мада се до тада изјашњавао као Хрват. На чело Команде јавне безбедности у Бечкереку постављен је одмах на почетку рата 1941. Град на Бегеју, у време српске власти, с Велики Бечкерек преименован је у Петровград, Немци су га неко време звали Гросбечкерек, а онда само Бечкерек. Углавном, Шпилер је стајао иза многих масовних стрељања током рата, а она су била најучесталија у 1944. Те године ослободилачки покрет је био охрабрен и партизани су се често одлучивали за акције, а онда су услеђивале одмазде.

У Зрењанину је током рата постојао логор у коме су заточеници прикупљани за одмазде. Александар Мауков, зрењанински родољуб, данас у 93. години, био је заточен у логору од 1943. Први пут је видео Шпилера када је овај обилазио логор поводом хапшења већег броја илегалаца, а други пут 2. октобра 1944. када се овај спремао за бег. Дошао је да обиђе затворенике и, мада решен да бежи, свеједно их није ослободио. Иначе, Александар је доспео у собу број три из које су заточеници вођени на вешање или стрељање. Одатле нико није пуштен на слободу. За њега је улазак Руса, који су иначе ослободили Зрењанин, био спас у последњи час.

Када су се срели трећи пут Шпилер и Мауков су били у обрнутим улогама. Наиме,после бега из Југославије, Шпилер је био изручен нашој земљи. Александар Мауков, као скојевац и делегат на конгресу, имао је привилегију да уђе у ћелију у којој је био притворен Шпилер где је чекао суђење.

– Био је лепо обучен, с приметно чистом постељином на кревету. Ја се сећам како сам, сав у ритама, износио киблу из своје затворске собе, а све да бих у дворишту накупио опушака како би затворске колеге савијали цигаре и пушили под ћебетом – каже Александар Мауков.

Историјски архив Зрењанина дошао је и до писма Шпилерове ћерке из 1950. које се сада први пут објављује и у коме она тражи потврду извршења смртне казне над њеним оцем у коме наводи да је он осуђен као ратни злочинац на смрт вешањем, а да потврда треба њеној мајци ради преудаје. Јавно тужилаштво у Ново Саду је на ово писмо констатовало да је реч о провокацији и да је писано само зато да би се сазнало за тадашњи Шпилеров статус, а не због евентуалне преудаје.

Иначе, цела наша јавност је за Шпилера могла да сазна у веома популарним филму и серији „Салаш у Малом риту”, снимљеним још 1975. године. Шпилер је на екрану био Шицер.

– Споља је био хладан, чак добронамеран професионалац, а у ствари је био веома опасан човек – каже Александар Мауков.