Кад полицајац крши закон

Нити једна од бројних организација за људска права или заштиту ЛГБТ популације у Србији није се огласила након што је крагујевачки полицајац Драгиша Петковић своју претњу са „Фејсбука” („Ма требало је да их убију, а не туку”), објаснио цеховском солидарношћу са жандармима који су морали да чувају, како је рекао, „педере”. Одмах после привођења на информативни разговор објаснио је нашем дописнику Брани Карталовићу да није био за то да жандарми бију премијеровог брата већ да – „убију педере”.

Петковић је, да подсетимо, на сајту дневног листа „Курир” видео много коментара против хомосексуалаца, па је, како каже, хтео да се солидарише са својим колегама. За „Политику” је рекао да је у тренутку када је прочитао текст „Вучића тукли 10 минута у хаустору”, помислио да је реч о неком „познатом педеру”.

То га је, каже, навело да се и он придружи коментаторима, јер је „Србија слободна земља у којој право на мишљење треба да имају и породични људи”.

Ово објашњење није само цинична досетка већ и скандал првог реда. Полицајац Петковић прима плату да штити грађане, а не да им прети. Тешко је веровати да после 14 година службе у полицији не уме чак ни да разликује говор мржње од слободе мишљења, те да је његов позив на убиство припадника сексуалне мањине кривично дело, а не поступак „породичног човека”. У Србији од 2009. године постоји Закон о забрани дискриминације, а он би по природи свог посла морао не само да зна за тај закон, већ и да зна да је управо он један од тих који би морали да га спроводе. Њему је у опису посла да хапси и јури оне који позивају на било чије убиство.

Божо Прелевић каже да је познато то да најобичнији полицајци не знају законе које спроводе.

– Неко би то морао да им објасни, али је питање колико и њихове старешине знају то – каже Прелевић.

Он је подсетио и на случај Радомира Почуче, бившег портпарола Противтерористичке јединице (ПТЈ), који је позивао на убиство „Жена у црном”. И то је, по Прелевићевом мишљењу, исти случај – кршење закона од људи који би морали да их спроводе.

У члану 13. Закона о забрани дискриминације као тешки облик дискриминације наводи се „изазивање и подстицање неравниоправности, мржње и нетрпељивости по основу националне, расне или верске припадности, језика, политичког опредељења, пола, родног идентитета, сексуалног опредељења и инвалидитета. У тешке облике спада и пропагирање дискриминације путем јавних гласила.

Један од саговорника „Политике” из МУП-а Србије овај проблем описује речима да је „сва материјална и нематеријална штета коју направи МУП мања од лоповлука и незнања, с тим да се са лоповлуком може изаћи на крај”.

Он објашњава да не постоји анализа познавања прописа припадника МУП-а, тачније да не постоји тачна евиденција који су припадници МУП-а похађали тренинге и из којих области. Он објашњава да полицајци имају такозвано менторско учење у којем млађи уче од старијих, па је питање колико знају и они који подучавају, као и они који треба да науче.

– Не треба сваки полицајац да буде правник и да познаје све законе, али је неопходно да знају оне прописе са којима се свакодневно суочавају – каже један полицајац са дугогодишњим искуством.

Истраживач Београдског центра за безбедносну политику Саша Ђорђевић каже да изјава Драгише Петковића јасно садржи говор мржње или нетрпељивост према хомосексуалцима.

Он каже да постоји истраживање у коме су испитани ставови припадника криминалистичке полиције. Реч је о пројекту „Спровођење антидискриминационих политика у Србији”, које су уз подршку Европске комисије радиле Канцеларија за људска и мањинска права и служба повереника за заштиту равноправности уз помоћ Криминалистичко полицијске академије.

По том истраживању, само 25 одсто испитаника у криминалистичкој полицији, од 20 до 29 година, сматра да је изјава „цигани смрде” говор мржње. Најизраженију дистанцу припадници криминалистичке полиције имају према ЛГБТ и ХИВ позитивним особама, значајно више него грађани.

Полицајци не показују никакву спремност да пријављују дискриминацију на коју наиђу. Скоро половина испитаника (47 одсто) из криминалистичке полиције нема чак ни став према томе шта је дискриминација.

– Проблем је што припадници криминалистичке полиције сматрају да закон може да онемогући ефикасно обављање полицијских задатака. Припадници криминалистичке полиције сматрају да је сузбијање криминала примарни задатак, а затим заштита људских права – каже Ђорђевић.

Израду овог текста финансијски је подржала амбасада Краљевине Норвешке у Београду. Садржај ове публикације је искључива одговорност аутора и ни на који начин не одражава ставове амбасаде Краљевине Норвешке.