НАТО неће Украјину

Интересантно, сличан негативан став заступају једнако у Бриселу као и у самој бившој совјетској републици у којој се више од половине грађана изјаснило против овакве авантуре.

Додајмо и да је амерички председник Барак Обама, током недавне посете свог украјинског колеге Петра Порошенка Вашингтону, глатко одбио захтев да САД Украјини признају „статус најближег савезника без чланства у НАТО-у“.

Укратко, НАТО не жели Украјину у својим редовима, а разлога за то има мноштво. Према агенцији „Блумберг“, основни је то што је земља са 45 милиона становника, који су тренутно подељени на две сукобљене стране, на граници распада. И политичког и економског. А и сам процес учлањења могао би, из већ поменутог, да се продужи у недоглед. Албанији је, на пример, требало десет година да обави све неопходне предрадње, а ту су ствари биле много јасније и чистије.

Са друге стране, Русија сигурно не би могла немо да седи и скрштених руку посматра освајање друге по величини европске државе и непосредног суседа од стране западне војне алијансе. Ако ни због чега другог а оно због чињенице да у Украјини живи многобројно рускојезичко становништво, да су привреде двеју земаља поприлично компатибилне, као и из очигледних безбедносних разлога.

Испада да су громогласне најаве владајућих структура о присаједињењу појединим западним асоцијацијама више у функцији парламентарних избора заказаних за овај месец него што су засновани на стварним потребама земље и њеној политичкој позицији у садашњој Европи.

О промени стратешког безбедносног партнера говорио је својевремено и бивши председник Виктор Јушченко, са њим се слагала и премијерка Јулија Тимошенко. Питање: „НАТО, да или не“ вуче се већ двадесетак година, али су унутрашње и спољнополитичке околности, у суштини, све време биле одредница која је водила земљу ка статусу неутралности.

Чак и после руског заузимања Крима, када су се гласови против политике Москве најгласније чули, број Украјинаца привржених чланству у НАТО-у није био довољан за било какву промену у том смислу. Уосталом, према једном недавном испитивању јавног мњења у великим градовима Одеси и Харкову, чак 72 одсто испитаних нису могли да дају прецизан одговор коју ће политичку опцију у том смислу подржати на изборима.

Грађански рат у Украјини показао је и Русији и земљама НАТО-а како реагују људи када се прозле. Откриће масовних гробница (за сада) на територијама у Луганску, које је некада држала званична украјинска армија, опомена су свакоме ко намерава да улази у било какав пакт са Кијевом. Нема сумње да су после поменутог открића многи устукнули, подсетивши се геноцида који су овде чинили припадници украјинских пронацистичких формација током Другог светског рата.

Са друге стране, сарадња Русије са земљама ЕУ, ма колико тренутно била оптерећена санкцијама, ипак постоји и далеко је од било какве директне или индиректне војне конфронтације. Напротив, обе стране покушавају да пронађу модус према којем би дешавања у Украјини на неки начин оставили по страни и наставили доскорашњу, и те како активну, међусобну сарадњу.

Шта онда преостаје владајућој елити у Кијеву?

Несумњиво, неопходно је прво зауставити рат. Примирје у којем се свакодневно пушкара никада није ни могло да буде дугорочно решење. Такође, неопходно је прилагодити се интересима и Русије и Европске уније, а то је задатак само за највештије и оне који прво размишљају о добробити својих суграђана, а тек потом о сопственој промоцији. Јацењук свакако не спада у ону прву категорију, али он је ипак премијер и његова реч се слуша са пажњом.

Поједини парламентарци и аналитичари сматрају чак да би председник Порошенко, уколико би се предлог о учлањењу Украјине у НАТО појавио у Врховној ради, требало на њега да стави – вето.

Међу једним бројем Украјинаца створен је утисак да би припадност западној војној алијанси на неки начин везала руке Русији, на коју гледају као на једини извор својих нагомиланих проблема. У Бриселу, опет, рачунају да Кијев жели те проблеме да пребаци њима на грбачу и додатно их конфронтира са Москвом. Такав развој ситуације сигурно не одговара ни једној од три поменуте стране.

ЕУ и НАТО јасно су ставили до знања да имају стратешке интересе у Украјини, али не оваквој захваћеној ратом који поприма елементе геноцида, већ у мирној и просперитетној земљи чија економија неће да представља баласт Европи, већ подстицај за њен напредак.