Лисабонски уговор за Европу

Европска унија је јуче ујутру најзад изашла из институционалног ћорсокака, добивши документ на којем ће се заснивати њене будуће организационе и структурне промене, и који суштински јача њену позицију у свету. То више неће бити нацрт уговора о европском уставу – њега су шефови држава и влада ЕУ одобрили 2004. године, али је пропао пошто је одбијен на референдумима у Француској и Холандији 2005 –  већ је назван "Споразум о реформи институција", или, краће и популарније, "Лисабонски уговор".

Нови документ, о којем су лидери 27 земаља чланица ЕУ постигли споразум на самиту у престоници Португалије (она је актуелни председавајући ЕУ) ипак се у највећој мери заснива на решењима из одбаченог уставног предлога, с тим да би овај потоњи заменио све постојеће европске уговоре, док их Лисабонски уговор само надомешћује и допуњава.

Међу најважнијим новинама је то да ЕУ добија свог председника "од крви и меса", уместо садашњег ротирајућег председавајућег – на том месту су се сваких пола године смењивале поједине државе ЕУ. Председника ЕУ ће бирати премијери и председници држава чланица, на 30 месеци, али он неће имати извршну моћ као, рецимо, председник САД.

Друга новина је то да ЕУ добија и свог министра иностраних послова. Он ће се, додуше, званично називати "високи представник за спољне послове и безбедност", а спајаће функцију коју, под истим називом, сада обавља Хавијер Солана, и ону финансијску, која је у надлежности комесара за спољне односе Бените Фереро-Валднер. Нови шеф дипломатије ЕУ ће бити моћна фигура, али ће ипак бити ограничен на то да (само) примењује заједничку политику око које су се једногласно усагласиле земље чланице. То, рецимо, значи да би у случају Космета – као што се догодило и пре неколико година у случају Ирака – могао бити остављен по страни.

Трећа новина је да се смањује број европских комесара, тако да од 2014. више неће свака држава чланица имати свог представника у Европској комисији – трећина ће увек морати да чека свој ред, а остале ће га имати на по пет година.

Велики "камен спотицања" у договору о реформског споразуму је била и редистрибуција места у Европском парламенту: да би нове чланице добиле одговарајући број европосланика, неке друге су морале да изгубе неколико својих. Највеће незадовољство новом расподелом у редукованом ЕП (751 уместо 785 посланика) показала је Италија, готово блокирајући целу ствар. Соломонским решењем она је добила још једну столицу на следећим изборима за ЕП 2009. године.

Према новом уговору, одлуке у ЕУ ће се доносити већином, а не једногласно у 50 нових области које укључују правну и полицијску сарадњу, образовање и економску политику. Једногласно одлучивање је и даље потребно за спољну политику, одбрану, социјална питања, опорезивање и културу.

Међу најважнијим изменама су и веће надлежности за Европску комисију, Европски парламент и Европски суд правде (на пример у области правосуђа и унутрашњих послова), уклањање права вета држава чланица у многим областима, као и проглашење Европске повеље о људским правима за правно обавезујући документ ЕУ (досад је имала карактер политичке декларације).

Велика Британија успела да издејствује посебан протокол, по којем се њено национално законодавство изузима од примене Повеље. Британци су добили још један уступак – за њега се премијер Гордон Браун жестоко залагао – да задрже суверенитет и у области спољне политике. Британска Конзервативна партија, међутим, и поред тога захтева да се у земљи распише референдум о Лисабонском споразуму.

Према јучерашњем договору је, иначе, предвиђено да текст споразума буде званично потписан 13. децембра у Лисабону, након тога да га до јуна идуће године ратификују владе свих 27 држава чланица, и да 2009. почне његова примена.

Португалски премијер Жозе Сократеш, чија земља председава самиту ЕУ, оценио је јуче постизање договора као "победу за Европу" и рекао да је то "важно поглавље у историји Европе", преносе агенције.

– Европа је најзад изашла из своје институционалне кризе. Она је сада јача, има више самопоуздања и спремна је да се суочи са изазовима будућности – изјавио је Сократеш, пре него што је отворио шампањац да са колегама прослави "победу". Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, међутим, рекао је да реформе још нису готове и најавио да предстоји даљи посао. Поред осталог, одлагањем реформи у систему гласања, како оцењује у свом јучерашњем тексту коментатор "Њујорк тајмса", доводи се у питање даље проширење Европске уније. У садашњим условима, наиме, нема институционалних претпоставки за пријем нових чланица ЕУ, па би садашњи кандидати за чланство (Хрватска, Македонија и Турска), потенцијални кандидати (Србија, Црна Гора, Албанија и БиХ), као и земље које тек претендују на ближе односе са ЕУ ("Њујорк тајмс" помиње Украјину) могле још дуго да остану "на чекању".