Премијерна парада

Зар неко заиста може да мисли да најновији серијал не може да избегне пажњи: откривање споменика руском генералу Ђорђу Арсенијевићу Емануелу у Вршцу, награда Фондације „Браћа Карић” Владимиру Путину, београдска премијера Никите Михалкова, војна парада 16. октобра, откривање споменика Николају Другом Романову, долазак руског патријарха Кирила у новембру.

Москва, као и Запад, у временима украјинске кризе,појачава притиске на Србију да се определи. Сваки сигнал, сваки детаљ, свака изјава или текст, данас се читају друкчије него јуче.

Рецимо војна парада којом је руском председнику учињен уступак да датум ослобођења Београда буде са 20. пребачен на 16. октобар.

Прва пролетерска бригада формирана је 21. децембра 1941, на рођендан Јосифа Висарионовича Стаљина, али је датум после Брозовог сукоба са Информбироом пребачен за 22. децембар. Својевремено смо датуме мењали због Кремља, данас датуме усклађујемо са Кремљом.

Можда је то део стварања платформе за скоро председавање ОЕБС-ом. Зато ме и занима како се процењују ефекти Путинове посете у овим сложеним временима, како ће се даље балансирати на непријатној клацкалици Брисел–Москва, која, барем на основу побројаних манифестација, нагиње руској страни?

Читам у „Политици” да ће парада и присуство Путина произвести позитивне реакције грађана Србије, и да политичари у Србији, пре свега, треба да воде рачуна о реакцијама наших грађана.

Политичари, наравно, треба да воде рачуна о реакцијама грађана, они их бирају, али таква политика прети да се каткад претвори у чист популизам. Као што се претварала, питајте Бориса Тадића.

Зар су напредњаци водили рачуна о деценијама формираном већинском расположењу српског народа око отцепљења Косова? Не бих рекао, али су храбро, супротно тој небеској већини, направили историјски заокрет који је од дугорочне користи свима. Одредили су себи стратешки циљ који се не дефинише уз гајбу пива испред локалне бакалнице и повике: „Путина за председника Србије.”

Дужност политичара је много више од тога. Они су ту да воде државу, да препознају њене интересе тамо где их већина грађана не види. Да, као сада поводом реформи, доносе и спроводе одлуке које тешко да су у складу са „реакцијама грађана”.

Политичари треба да буду елита која има визију, знање, храброст и способност. Елите су те које воде оно што се у свим државама зове „ћутљива маса”. Некада је интересе грађана могуће ускладити с високом политиком, некада није.

Зашто се уљуљкујемо у политичкој наивности сматрајући да војна парада уприличена први пут после четири деценије руском председнику неће бити негативно прочитана на Западу, који пажљиво књижи све наше потезе? Зашто нападамо британског новинара Тима Џуду који нам је само рекао да ће то тако бити?

Како се то незадрживо, неповратно и без алтернативе приближавамо Европској унији, док ликујемо што ћемо профитирати на руским контрасанкцијама ЕУ око воћа и поврћа?

Зар заиста умишљамо да у Бриселу или Вашингтону, где још брује о руској анексији Крима, неће бити уочено да филм „Сунчаница” Михалкова после београдске премијере иде управо на ту спорну политичку адресу? Зар то није политичка порука којој је срдачно аплаудирао председник Србије, онај који је Русима својевремено нудио Пасуљанске ливаде за војну базу?

Анџелина Џоли је светску премијеру свог редитељског дебија, филма „У земљи крви и меда”, имала у Сарајеву 2012. Премијера је изазвала жучна негодовања по Србији где је процењено да је филм о временима рата у БиХ необјективан, да је антисрпски. Да је, другим речима, политизиран.

Није Џолијева случајно одабрала Сарајево. Није се Михалков тек тако одлучио за Београд. Американка је желела да пошаље једну поруку, Рус неку другу.

Док се по Србији врзмају Руси који су на листи санкција ЕУ, овде се масовно подижу разни споменици познатим и непознатим Русима. Тако се убрзо од грофа Вронског дошло до параде

Ко ће имати више користи од посете и параде намењене много више Путину него совјетским борцима који су пре 70 година помагали партизанима да ослободе Београд? Несумњиво, Кремљ. Показаће, нарочито Западу, своје потенцијале у ширем окупљању евроазијске групације која је Путинов одговор на ЕУ и НАТО.

Да се разумемо, сваки државник је добродошао у Београд. Посебно лидери светских моћника којима Србија често није на радару њихове глобалне политике. У том контексту, Путин је важан гост. Као што је била Ангела Меркел. Али, тада је велики свет изгледао друкчије.

Нико није причао о обнови хладног рата. Запад није замерао Србији што потписује гасовод „Јужни ток” и Русима продаје футошки купус. Русија је потврђивала да није против европских интеграција Србије. Једино је константно упозоравала да би улазак Србије у НАТО био „катастрофа”.

Данас, нико са Запада не оспорава Путинову посету, што не значи да она не изазива забринутост да би руски председник могао да је искористи како би Србију приближио Русији, и да би русофилски део овдашњих политичара покушао да је употреби да Србију одврати од курса према ЕУ.

Запад очекује да Србија, као земља кандидат за ЕУ, потврди своју стратешку оријентацију тако што ће се придружити санкцијама Уније према Русији. Кремљ, после „губитка” Црне Горе, очекује да Србија (и Република Српска) потврде да су бастиони руског утицаја у југоисточној Европи.

У том читању, рекао бих, Русија је некако привилегована. Док протесте по Хонгконгу користимо као илустрацију западне завере да дестабилизује Кину, прећуткујемо недавне озбиљне демонстрације у Москви против Путинове политике у Украјини.

Да ли то значи да док нам рацио говори да идемо ка Бриселу, срце на левој страни и даље указује на пут ка пансловенској, православној браћи на истоку? Ако је тако, то би значило да Србија има располућену спољну политику.

Зато влада не сме само да ослушкује клицање раздраганих грађана, већ да пажљиво води рачуна о сваком детаљу који утиче на геостратешко позиционирање Србије у складу са прокламованим приоритетом: уласком у ЕУ.