Игра је „ђаволски озбиљна ствар”

Балет по новели Иве Андрића „Проклета авлија”, у кореографији гошће из Израела изведен је на великој сцени Народног позоришта. Ова представа, на музику Зорана Ерића, уједно је и најавила нову балетску сезону.

Амбициозан пројекат Националне фондације за игру Аје Јунг, потпомогнут и од Министарства културе, реализован је у копродукцији с Народним позориштем и фестивалом „Град театар” из Будве, где је ова плесна „Проклета авлија” први пут одиграна.

И за ову београдску премијеру, такође, владало је велико интересовање, пре свега зато што је и велик, изазован задатак превођење чувене Андрићеве новеле на језик игре.

У одсуству кореографкиње при финализацији пројекта, сигурна рука режисера Небојше Брадића и асистенткиње Марије Јанковић Шеховић водила је хармонији и бољој читљивости плесног чина. У таквим околностима, и сами играчи нашли су се и у улози креатора представе.

Тако су Милица Јевић, Никола Томашевић, Тијана Шебез, Чедомир Радоњић, Небојша Громилић, Лука Лукић и Немања и Игор Наумоски интересантним профилисањем својих ликова знатно допринели коначном изгледу представе. Иако се међу њима види различитост у занатском познавању покрета, заједништво и изазов задатка уједначавали су их у њиховом наступу.

Комплексно дело Иве Андрића кроз овакав пројекат добило је праву шансу, јер је игра, као симбиоза свих уметности, у стању да дочара сложеност ауторове поруке. Ипак, кореографкиња се држала искључиво сопственог покрета и већ прилично устаљених канона у савременој игри.

Кореографија је оголила све препреке са којима се она у креативном процесу суочила, а што је за последицу имало мањак истраживања. Штета! Управо савремена игра пружа такве могућности, што је и њена предност у односу на класичан балет.

Ауторка није пронашла помоћ ни у одличној музици, па је тако недостајала симбиоза са игром која је повремено пратила само ритам покрета. Оно што је представа свакако дочарала, али пре свега захваљујући режији, јесте универзалност стања људских емоција заточених у „Проклетој авлији”, која је симбол безизлазности.

Ликови су преточени у гомилу која се креће или чека и који се повремено издвајају само због закона игре и покрета.

Музику „Проклете авлије” чини избор из Ерићевих дела, где се посебно изваја соната „Кваси уна фантасија” за виолу и клавир и Сенарио за два виолончела. Она је доминирала својим истраживачким тоновима фолклора, па се у неочекиваном обрту и развоју стиче утисак да је писана управо за овај балет. Декор сасвим сведен и употребљив показао је суштину и могућности игре, али и префињеност режисера, који је и аутор декора.

Извођачи су предвођени паром М. Јевић и Н. Томашевић који представљају Ћамила и Карађоза. Својим интуитивним осећањем сцене они су на њој креирали романтично опасног Карађоза и младића Ћамила који прераста у андрогени лик. Ћамил у овој изведби симболише праву нарав Карађоза и његову улогу у животу Проклете авлије.

То се нарочито види у последњем дуету где се преплићу страст, необјашњива мржња и гротеска свих ликова, који делују као позоришне сенке.

Расплет долази кроз неочекивани обрт и воду која представља снагу и сузе. Симболику можемо наћи и у вишерелигијској молитви, која представља универзалну жељу свих ликова за изласком из „проклетства” живота и жељу за прескакањем зидова који су пред њих постављени.

У свом коментару представе режисер је правилно запазио улогу игре у целокупном Андрићевом делу – она отвара врата дубље стварности и зато представља „ђаволски озбиљну ствар”. Ова врата дубље стварности јесу отворена извођењем „Проклете авлије” у Народном позоришту, иако су поједини њени делови могли бити описани у више нијанси и са више истраживачког и авантуристичког духа.