Мамина кућа – бајка за одрасле

Ниш – Видео сам хероја како гине за отаџбину, али видех и већу храброст. Видео сам пса, шарпланинца, како сам излази на чопор вукова, али видех и већу храброст. Видео сам мајку како грли своје дете, како узима од себе да би дала њему – и никад, нигде, не видех већу храброст. Иза свега узвишеног на овом свету – части, љубави, сваког изворишта и сваког исходишта – стоји само једна реч: мајка.

У Нишком народном позоришту, 8. јуна, одржана је премијера представе „Мамина кућа”, по мотивима драме „Зеко, Зеко” француске сценаристкиње и редитељке Колин Серо, у адаптацији и режији Душана Матејића.

Иако није захвално после једног играња прогнозирати крајњи домет представе, реакција публике на премијери је била таква да даје ветар у леђа сваком ко овом комаду предвиђа дуг и успешан позоришни живот.

„Бајка за одрасле” како стоји у поднаслову, доноси топлу и истовремено узбудљиву причу о једној породици – мајци, оцу, најмлађем сину и три сестре. Њихови односи обликују се кроз блискост, прихватање, али и препирке које су природан део заједничког живота. Породица се приказује као једина тврђава у којој се налази истинска сигурност и смисао, док је све изван ње, за чиме иначе чезну наше гладне очи и амбициозна природа, најчешће само привид, шарена лажа и пролазна хистерија.

– Ово је прича која нас подсећа и опомиње да туђе ране морамо лечити љубављу, а сопствене – хумором. Дакле, ове две вредности јесу управо онај елемент који подстиче виталност заједнице. У свету отуђења, заједница је та која има спасоносно дејство. И треба је сачувати. Мајке често чувају то гнездо, тај круг, али – да ли могу саме? Затим, емпатија и пркос, илити наш српски инат имају такође важну улогу у опстанку и појединца и породице. Много је архетипског и у нашим ликовима, и у њиховим ситуацијама и односима. Управо та снага архетипа нам и помаже да препознамо макар честице свог личног искуства у породичном болу и смеху. Реч је о врло оштрим честицама – истиче се у опису представе.

Оригинални комад „Зеко, Зеко”, Колин Серо настао је 1985. године као специфична комбинација „црне комедије”, бајке и социјалне драме са примесама научне фантастике. Дело суштински слави породицу и улогу мајке, али у контексту и амбијенту „новог времена”, све чешћих дисфункционалности, економских криза и друштвених ломова.

У адаптацији Душана Матејића, мајка је још више (и то не само у наслову) истакнута на пиједестал. Она је пијемонт породице, њен темељ и кров у исто време. Такође, дело је минимално осавремењено, рекло би се таман, тек да се у њега удахне особеност помахниталог 21. века заједно са нужном локално-српском перцепцијом породице и друштва.

Матејић се одлично надовезао на базичну идеју Колин Серо, да дело које заправо доноси дубоку анализу социјалне структуре породице са неизбежном дескрипцијом психологије појединца, на сцени буде представљено на један разумљив и лепршав начин, на врхунцу бајковит, са доста комичних момената.

– Ово дело се у разним позориштима широм света најчешће игра као водвиљ, драма, или као комедија. Моје тумачење је ишло у смеру да оно није ниједно од та три појединачно, али да је све то у једном и да га тако треба представити. Текст који се изворно зове „Зеко, Зеко”, у нашој адаптацији носи назив „Мамина кућа”. Прича је универзална и директна, поготово зато што говори о малом човеку и његовом микрокосмосу у том целом макросистему. Представа је ода српској мајци, али и свим мајкама овог света – истакао је, непосредно пред премијеру редитељ Душан Матејић.

Улоге тумаче – Јасминка Хоџић (мајка), Александар Михаиловић (тата), Миодраг Јовановић (Зеко), Уна Ракић (Марија), Андрија Митић (бербер), Андријана Ђорђевић (Луси), Ивана Недовић (госпођа Дипери) и други чланови ансамбла Народног позоришта у Нишу.

Наредна извођења представе заказана су за 16. и 17. јун са почетком у 20 часова.