Не пристајем на ратни туризам

Гост Српског ПЕН центра, у оквиру Недеље украјинске књижевности, је Јуриј Андрухович, један од најзначајнијих савремених украјинских писаца, есејиста и преводилаца. Најпознатија његова дела су „Московијада” (1993), „Перверзија” (1997) и „Дванаест прстенова” (2005).

Преводи на украјински језик са енглеског, немачког, пољског и руског. Књиге Јурија Андруховича објављују се у Пољској, Канади, Сједињеним Америчким Државама, Немачкој, Мађарској, Аустрији, Русији, Финској...

Добитник је низа књижевних награда у Украјини и Европи, међу којима су и Мировна награда „Ерих Марија Ремарк” и Лајпцишка књижевна награда за европско разумевање. И кћерка Јурија Андруховича – Софија Андрухович, млад је и нови глас украјинске прозе, а њен роман „Феликс Аустрија” добио је све похвале. Андрухович српској публици препоручује украјинске писце: Сергеја Жадана, Јурија Виничука, Тању Маљарчук, Тараса Прохаска.

У својој земљи имате статус књижевне звезде, међутим, ове године литература је у Украјини надјачана суровом стварношћу?

Моје стваралаштво у Украјини најпре су прихватили млађи људи, и иначе сам мислио да има пуно тога што бих могао да кажем управо младима. Међутим, када сам сазнао да се младићи од деветнаест година налазе у болници, и да су изгубили руку или ногу, схватио сам да тако младим људима више немам шта да кажем о животу и смрти. Од сада они треба о томе да говоре. Нисам био на фронту, ниједном нисам ишао на положаје, а мислим да ће ови сукоби бити главна тема украјинске књижевности у идућим деценијама. Мислим да ми који нисмо учествовали у ратним дејствима немамо право да причамо о томе. Дешавало се да су ми људи из владе нудили одлазак у подручје сукоба, али нисам пристајао на то, јер сматрам да би то био вид ратног туризма. Мислио сам у себи: или ћеш ићи као војник да ратујеш, или нећеш ићи уопште. У својим дневничким записима млади новинари и писци осветљавају такве детаље из ратне стварности, који ниједан геније од пера не би могао да измисли. Један од таквих младића објавио је запажање да зеленило и шума код војника не изазивају ниједно друго осећање до страха од потенцијалне опасности од прикривеног пуцња. За разлику од људи који нису искусили рат, они никада више неће моћи мирно да уживају у погледу на природу.

Још од протеста и сукоба у Кијеву, на Мајдану, почетком ове године, у апелу против диктатуре, у свет сте послали поруку да Украјином владају ескадрони смрти, којима је циљ да истребе елиту. Колико је сада чујан глас интелектуалаца у превазилажењу кризе?

Украјина ослушкује гласове интелектуалаца, али њихови наступи, као и јавне речи које су исказали, немају тренутна дејства. За разлику од гласова политичара. Промене на које утичу интелектуалци врло су битне, али нису толико видљиве. Садашња позиција украјинских интелектуалаца је у самом старту двозначна, и донекле неодређена. Ми смо земља која је доживела агресију, и ако интелектуалац само безлично позива на мир и ништа не додаје, значи да нешто прећуткује. Ако се агресор и жртва ставе на исту страну, настаје проблем, уопште је тешко апстрактно говорити о миру. Али могу да се праве поступни кораци, да се позива на обустављање ватре, као корак ка миру. То су конкретне тачке које воде ка миру.

Од почетка сте били за потписивање споразума о придруживању Европи. Да ли је то по вашем мишљењу једина могућност изласка из садашњег стања?

Да, сматрам да је то пут који нема алтернативу. За време протеста на Мајдану, имали смо прилику да у гомили протестаната ту и тамо видимо заставе Европске уније. То се није десило зато што су Украјинци наивни и не знају како се живи у Европи, или им се просто свиђа та заставица. Ствар је у томе да су те стотине хиљада људи, окупљених на трговима, веровали да иза те заставе стоје одређене вредности. Треба да критикујемо оно што није добро у Европској унији, и Украјинци то стално и раде, зато што су разочарани неким стварима у Европи. Али смо свесни и тога да су темељи ове Европске уније оне вредности због којих смо стајали на протестима на Мајдану, без обзира на то што Европа зна да буде и нефункционална, што је сада и видљиво у случају украјинске кризе. Један писац је лепо казао својевремено, да ми мислимо на вредности, а многи на Западу мисле само на оне које су материјалне. Хтео бих да избегнем позицију самозадовољног субјекта који целом свету обзнањује да је напокон схватио шта су вредности за које се бори, али људи који спознају вредности имају право чак и на самообману.

Сматрају вас и класиком и постмодернистом. Колико ћете променити „курс” у сопственом стваралаштву под утицајем кризе у Украјини?

Од новембра прошле године нисам ништа ново написао у књижевности. У ствари, писао сам сваке недеље, али не лепу књижевност. Не могу да почнем да пишем роман или приповетку због тога што ми се чини да немам довољну дистанцу према ономе што је још свеже, сирово, у мени. Потребна ми је унутрашња равнотежа, коју још увек немам. Важно је да у новим књигама буде што мање мржње и зла. То је тешко постићи, јер моји пријатељи и ја живимо под стакленим звоном емоција, у којима још увек има много мржње.

Волите нашег Киша, од хрватских писаца цените Крлежу...

Данило Киш за мене је одувек био велики ауторитет и фантастично откриће, као и његови преводи на украјински језик. Прво сам читао пољске преводе његових дела. А десило се тако да су први пољски преводи мојих књига објављени код истог издавача који је штампао и Кишова дела. Крлежа је на мене утицао као песник авангардиста, пре свега „Баладама Петрице Керемпуха” и песмама о рату. Иначе, осамдесетих година у време неслободе култни писац био је код нас Меша Селимовић. Читали смо тада романе „Дервиш и смрт” и „Тврђаву”. Третирали смо их као историјске романе, филозофске, па и егзистенцијалистичке.