Карантин

Уз многобројне животно важне бриге, емоције наших грађана последњих дана додатно је оптеретила вест о наводној одлуци Владе Србије да бежанијски мотел „Национал” буде проглашен за карантин, уколико се јави сумња на уношење еболе у земљу. Једни нису разумели разлику између лечења оболелих и издвајања тренутно здравих особа за које постоји могућност да ће оболети.Други су се, с тим у вези, чудили зашто наменити цео хотел за смештај само једног или два болесника.Трећи су ликовали што се власт обрачунава с власником тог објекта, Мирославом Мишковићем, сублимирајући у њему сав свој гнев због разбојнички спровођене транзиције.А, четврти су у томе видели атак на светињу приватног власништва. Мало ко се запитао да ли је таква одлука стручно оправдана, а скоро нико да ли је заиста донета (а тврди се да није, већ да је само послат предлог да се тако поступи)?

Ваља одмах разјаснити да се болесници од опасних заразних болести лече у посебним здравственим установама или њиховим издвојеним или измештеним деловима, али да се поставља питање шта радити са свим оним особама с којима је болесник долазио у додир од тренутка када је постао заразан, па све до своје болничке изолације. Још од 14. века уобичајена је пракса да се они шаљу у карантин, као установу у којој остају све док се не покаже да ли су заиста заражени. Циљ поступка је отклањање опасности да, уколико оболе, несметано сеју заразу.

Тога се држао књаз Милош увођењем „контумаца” за путнике из Отоманског Царства, а уз многе раније и касније примере, исти поступак примењиван је и у бившој држави 1972. током епидемије великих богиња. Тада је један од више карантина био управо „Национал”. Позовимо се на конкретно искуство: када је један грађанин у пасторалном делу Душановца оболео од вариоле, током два дана посетило га је у његовом дому 32 љубазних и брижних комшија. Болесник је одмах пребачен на лечење у мотел „1000 ружа”, који је тада служио као измештено одељење Клинике за заразне болести, а сви његови посетиоци су наредних 16 дана провели у „Националу”, пошто су капацитети мотела „Младост” на авалском путу били већ попуњени, а мотел „Шумадија” иза Авале је тек припреман за нове „госте”. Тај пример говори против наводног аргумента о предимензионисаности карантина: ако неком путнику позли у авиону, па се посумња на еболу, бригу о њему ће преузети инфектолози, а део путника, домаћице у авиону, полицајац, цариник и још по неко биће збринути у карантину. Тешко је замислити погоднији објекат за ту намену од „Национала”, који се још у епидемији вариоле показао најбољим од осам београдских карантина.

Остају питања приватног власништва и штете због изгубљене зараде. Ту не постоје принципи добровољности и погађања, јер Закон о здравственој заштити обавезује власнике да привремено уступе своје објекте на коришћење ради сузбијања заразне болести, а средства за одговарајућу накнаду обезбеђују се из буџета Републике. Власника може да брине евентуална штета по репутацију угоститељског објекта, али од тог податка уз мало вештине може да направи и туристичку атракцију, попут затвора на острву Шато д’Иф из којег је, по Александру Дими, побегао гроф Монте Кристо, или Алкатраза у Калифорнији. На држави је да штити општи интерес, а остало је ствар маркетинга.

Професор универзитета