Зависност од интернета

Четворо људи седи у кафићу. На столу испред њих су пића, неко пуши и цигарету. Али уместо да се гледају и причају, они држе погнуте главе у своје мобилне телефоне и листају шта има ново на мрежама. Тек повремено, неко од њих ће дићи главу и обратити се саговорницима: „Јеси ли видео шта је Марија поставила? Идите на њен профил?” И то ће бити сва конверзација коју имају.

Да је пре само десет година неко предвидео да ће овако изгледати друштвени живот, нико не би веровао. Данас, оваква сцена је све чешћа и уобичајена.

Сви знамо шта је стандардна реакција просечне особе када чује за ово: „Боже, страшно, како те ствари отуђују људе, куда иде овај свет.” И тако даље. Али, можемо ли имати неки дубљи поглед на ову појаву, можемо ли некако деконструисати каква је то магична сила која вуче људе да се овако понашају?

Ово је управо тема којом се психолози интензивно баве последњих година, и закључци до којих су дошли су веома занимљиви. Кључна компонента која изазива зависност од друштвених мрежа је лучење допамина услед валидације. О томе сам делимично већ писао у колумни о нарцизму.

Шта је заправо валидација? То је осећај среће коју људи осете сваки пут када добију нови коментар на неку своју реченицу. Када неко пошаље поруку. Сваки пут када им неко „лајкује” слику и каже да су лепи. Сваки пут када неко мисли на нас на било који начин, лучи се мала количина допамина, и мозак се тако „навлачи” на ову дрогу. Допамин се иначе лучи када поједемо нешто, када на било који начин доживимо неко задовољење потреба.

Главни проблем је у томе што људи не знају када ће се тачно ово десити, и онда проверавају друштвене мреже на сваких пет минута, у потрази за допамином. Као да имате на столу чинијицу, али не знате када ће се у њој појавити чоколадица, па стално морате да проверавате. И онда се то претвара у опсесију.

Пре неколико година социјални психолози урадили су експеримент са пацовима који потврђује ову теорију.

У првој групи били су пацови којима су давали обилну количину хране сваког јутра у осам сати. Храну би ставили у једну посудицу, а пацов би морао њушком да отвори кућицу, да провери да ли унутра има хране, и онда би је појео. Ови пацови су стекли специфично понашање. Сваког јутра, неколико минута пре осам сати, пацов би почео да проверава кућицу. Затим би унутра затекао храну, појео, и био би миран цео дан.

У другој групи били су пацови којима су давали храну у веома малим количинама педесет пута дневно, у случајним временским тренуцима. Шта се убрзо десило са овим пацовима? Полудели су. Постали су опседнути, проверавали су посуду на сваких пет секунди, вртели су се по кавезу по цео дан. Што би наш народ рекао – „одлепили су”.

Нажалост, идентична ствар се дешава са људима на мрежама. Не зна се када ће доћи нова нотификација, нови коментар или „лајк”, и људи постају опседнути. Последица овога је веома плитак фокус и непродуктивност у послу. Људи не могу да се удубе у било коју активност којом се баве. Тренутни бестселер у психологији је књига „Површни” („The Shallows”), која се бави управо овим проблемом, и говори о томе како нас је интернет колективно променио у човечанство површних људи.

Један ресторан из Њујорка недавно је објавио студију која одлично илуструје ову појаву. Десило се то да су гости масовно почели да се жале како је услуга спора. Управа ресторана није могла да открије о чему је реч. Запослили су додатне конобаре, увели појачану контролу, али гости су се и даље жалили на спору услугу. Затим су почели да анализирају снимак са камера у ресторану и да упоређују те снимке са онима од пре десет година. И дошли су до запањујућег открића.

Већина гостију је почела да се понаша другачије. Дођу у ресторан, траже шифру за интернет. Затим двадесет минута проведу листајући „Фејсбук” пре него што уопште погледају у јеловник. Када храна стигне, сликају тањир из разних углова и стављају на „Инстаграм”. Током јела, одговарају на поруке и праве огромне паузе. Све у свему, проводе много времена у ресторану, а када виде колико је сати прошло, криве за то споре конобаре.

Људи, дакле, нису свесни шта интернет чини њиховим мозговима. Нису свесни јер им конзумација истог даје осећај среће и задовољства, и не помишљају да траже узрок за неке своје неуспехе у нечему што их чини срећним. У томе је заправо највећа опасност ове зависности – многим људима је невидљива.

Факултет за медије и комуникације