Награда за мир подстиче свет на дебату

Папа Фрањо и туниски лидер синдиката били су за норвешког амбасадора у Београду Нилса Рагнара Камсвога неки од кандидата у чијим би рукама волео да види Нобелову медаљу за мир. Тунишанин зато што је у тој земљи почело арапско пролеће и зато што је у њој масовни бунт донео бољитак, док је аргентински папа омиљена личност у протестантској Норвешкој. У разговору за „Политику” о награди која изазива највеће међународне полемике и дебате, норвешки амбасадор оценио је јуче је да је овогодишњи избор Нобеловог комитета да се награда додели пакистанској девојчици Малали Јусафзаи и индијском борцу за права детета Кајлашу Сатјартију врло добар.

„Пакистанска девојчица Малала Јусафзаи је очекивани избор, али је индијски борац за права детета Кајлашу Сатјарти велико изненађење. Можда ће овогодишња Нобелова награда за мир изазвати мање међународне полемике, али ће свакако подстаћи реакције у Индији и Пакистану. Велика је заслуга ове награде – без обзира на контроверзе које је готово увек прате – баш то што је она сваке године огроман подстицај за општу међународну дебату, чиме се неке важне теме стављају у први план на глобалном нивоу. Верујем да ће захваљујући овогодишњим добитницима у светски фокус доћи права деце на образовање и уопште угроженост деце у појединим деловима света.”

Ви ипак сматрате да су и оспораване награде за мир корисне за подстицање дијалога на глобалном нивоу, добре да се чују супротстављени аргументи и да они добију медијски простор?

Сама чињеница да се са таквом знатижељом очекује „победник” и да после одлуке следи бар два месеца медијске дискусије о добитницима и онима који нису прошли јесте добра. Читаву церемонију доделе десетог децембра преносе уживо највеће светске телевизијске мреже. А следи и подсећање на претходне добитнике и оне који је никад нису добили. Мислим да је распиривање такве дискусије корисно и да може скромно да допринесе да уместо оружја прораде аргументи.

Ипак, откад је кинески дисидент Љу Сјаобо 2010. добио Нобелову награду за мир, Пекинг и Осло више не сарађују на политичком нивоу?

Тачно. Норвешка и Кина немају никакве политичке контакте откако је Љу Сјаобо награђен. Имамо амбасаде и амбасадоре, али и они су овлашћени само за техничке контакте са домаћинима. Пекинг од Норвешке тражи да им Нобелов комитет гарантује да убудуће неће узимати у обзир кинеске кандидате који су у њиховој земљи означени као дисиденти, као људи који раде против државе. Ми такве гаранције не можемо да дамо.

А да ли мислите да је било могуће ове године доделити Нобелову награду Едварду Сноудену. Да ли би Вашингтон то дозволио?

Тако нешто могло је да се деси у Норвешкој. Сама чињеница да се пре јучерашњег дана он у јавности појављивао као један од највероватнијих кандидата, показује да Норвежани верују да је Едвард Сноуден могао да буде добитник Нобелове награде за мир.

Додела награде за мир америчком председнику Бараку Обами 2009, на самом почетку његовог мандата, оспоравана је, чак и од стране Обамине администрације, према речима бившег амбасадора Норвешке у Уједињеним нацијама у Њујорку. Како се таква одлука може објаснити?

Ова одлука Нобеловог комитета изазвала је велике полемике и у Норвешкој. Садашњи састав Нобеловог комитета, чији се чланови бирају на шест година, са Торбјерном Јагландом на челу, образлаже да се награда повремено додељује и као подстицај и охрабрење за промене и нове мировне иницијативе.

Да ли ви верујете да Нобелов комитет у Ослу одлучује самостално?

Ја верујем да је у стању да одлучује независно.

Мој фаворит је за ову годину био најсиромашнији председник на свету, челник Уругваја, Пепе Мухика. Ко је био ваш фаворит?

Па видите, то је одлична прилика да се чује мало више о председнику Уругваја и његовој политици. Осим овогодишњих нобеловаца, волео бих такође да на постољу видим лидера синдикалног покрета Туниса. Очекујем да се наредних месеци више разговара о образовању у свету и о деци уопште.