Ексером у шаку

Пре отприлике недељу дана, тачније у прошли петак, осванула је на страницама најстаријег дневног листа на Балкану, фотографија човека у маскирном оделу са подигнутом левом шаком за коју је (лепо се види) прикована даска са ћириличким написом: „Вучићу хвала што мислиш о борцима”. Човек је педесетогодишњак из Крушевца, Велимир Милошевић – председник скупштине бораца мобилисаних између 1990. и 1999. године. На овај радикални чин одлучио се због тога што Министарство рада, запошљавања, социјалних и борачких питања није испоштовало обећање дато борцима још током њиховог јануарског протеста да ће они – борци врло ускоро ходати земљом Србијом уздигнуте главе. То би у преводу значило да им држава гарантује оверу здравствених књижица, оброк у народним кухињама, бесплатне лото листиће и бројне друге, човека достојне, погодности. То се обећање међутим до прошлог петка није остварило, иако је у време поменутих јануарских протеста борац Небојша Миленковић из Власотинца одсекао мали прст на шаци леве руке у знак упозорења.

Слаба, међутим, вајда од тога будући да слични хорор потези тешко могу дестабилизовати државу. Она је, као што то премијер рече, јача од било каквих претњи – поготово претњи очајних појединаца на рубу егзистенције који секу делове тела не би ли обезбедили делић социјалне правде себи и породици.

Да невоља буде већа, између Миленковићевог одсецања прста леве шаке у јануару ове године и Милошевићевог октобарског закивања даске за леву шаку, десиле су се болне реформе. У том економско-политичком интермецу поткачени су поред бораца још и пензионери и запослени у јавном сектору. Ове три скупине иначе чине Свето Тројство актуелног Вулиновог министарства, које би се бар на папиру морало вртети око феномена социјалне правде. Као што би се Вулин бар на хартији морао вртети око левичарских идеја и социјалних сентимената. Испада, међутим, да се са социјалном правдом (као и са Вулином, уосталом), чудне ствари дешавају у пракси. На пример социјална правда, на којој према уставу ове земље (између осталог) почива ова земља, све више подсећа на первертирану уравниловку где се (не)запослени, пензионери и борци једначе пред егзистенцијалним безнађем. На крају крајева свима се њима у замену нуди, дакако великодушно и у виду сламке спаса, улога кредитног робља.

С тим у вези, а под условом да у причу укључимо и старог доброг Фројда, лако можемо доћи и до крајње невероватних закључака. Рецимо да никако није случајно то што очајни људи (борци, радници, пензионери), сакаћењу делова тела приступају искључиво с леве стране. Гледано с чисто идеолошког аспекта, закуцавање ексера баш у леву шаку, а не у десну, односно, одсецање прстију леве шаке, а не десне, може деловати као крајња брутално-симболичка порука упућена ресорном министру Вулину: „Левица је осакаћена – скоро попут наших џепова.” На то ће им министар Вулин дилановски поручити: „Не сакатите узалуд горње екстремитете јер управо куцате на отворена врата министарства рада итд. Добићете здравствене књижице, али не и ратне дневнице. Но, без обзира на то мирно спавајте, пошто ће се новоформирана радна група својски заложити да тих проклетих дневница ипак буде – мада их на крају неће бити.”

Ово Вулиново успокојавајуће метанисање поприлично коинцидира са поруком коју је министар просвете Вербић упутио бунтовним студентима, који ових дана уместо ратних дневница скромно захтевају да се испитни рокови не смањују, да прва испитна пријава буде бесплатна и томе слично. „Ваши захтеви су смислени, али нису вредни цепања ципела на улицама”, поручио је министар Вербић, видно узрујан због лошег квалитета студентске обуће. „Алма матер, алма матер”, узвикивали су му раздрагано студенти на шта је министар Вербић љутито приупитао саветника Шувакова: „Коме ови матер?”

Убрзо је уследило саопштење из министарства просвете да су захтеви студената бесмислени.

*Cоциолог