Кубанске лекције за Украјину

За три дана (четвртак) једна је значајна годишњица: навршиће се 52 године од почетка кубанске ракетне кризе, тринаестодневног нуклеарног покера између тадашње две суперсиле, САД и Совјетског Савеза. Према многим историјским оценама, свет је тада био најближи пустошном нуклеарном рату са непредвидивим последицама.

Армагедон је, на срећу, избегнут. Америка је расплет прогласила својом победом и потом дуго одржавала једну фалсификовану нарацију зашто је до кризе уопште дошло, указујући прстом на Москву као јединог кривца.

Кубанска криза је, безмало већ годину дана, често призивана, са сугестијом да је заплет у Украјини, који је највећи сукоб Запада и Русије од окончања хладног рата, „римовање историје”, како би то рекао Марк Твен. Тим поводом већ је написано много анализа о ризицима новог светског сукоба, чему је свакако допринела и актуелна стогодишњица Великог рата започетог 1914. Али, као и раније, и сада се чињенице мешају са предрасудама, митовима – и политичком пропагандом.

Оно што је заједничко обема кризама – оној из 1962, кад су САД и СССР своје рачуне намиривале преко једне мале земље у Карибима, и овој, када се Америка и Русија надвлаче око велике државе уклештене између два јасно омеђена геополитичка простора – јесте да ништа није онако како се на први поглед чини. Нити је Америка пре 52 године била драматично угрожена совјетским ракетама на Куби, нити је данашња Русија изложена драстичној претњи због могућег (и више теоретског него практичног) преласка Украјине у западни табор.

Преко Украјине НАТО излази на границе Русије, једна је од теза којом се оправдава реаговање Москве на украјинске унутрашње политичке заокрете. Али зар НАТО већ није био на границама Совјетског Савеза? Оно што наиме није помињано кад је председник Кенеди присуство совјетских ракета на Куби прогласио животним угрожавањем америчке безбедности, то је чињеница да су пре тога америчке ракете већ биле на територији совјетског суседа, Турске.

И данас је НАТО на границама Русије (преко Летоније и Естоније), али са становишта главног великосилског оружја – нуклеарног – географија не значи много. Тако ни „октобарске ракете”, постављене на Куби (нити амерички „јупитери” у Турској) нису нарушавале стратешку равнотежу, јер су већа претња од њих (и брже би стигле на циљ) биле оне са подморница које и данас оперишу подједнако у америчком и руском приобаљу. Мада и у том случају, секунде или минути од момента лансирања неке ракете не значе много, ако она стигне на задати циљ. „Нема велике разлике да ли ћете бити убијени ракетом из Совјетског Савеза или са Кубе”, говорио је, како се накнадно сазнало, ондашњи амерички секретар за одбрану Роберт Макнамара.

У оба случаја, присуство ривалске силе на границама неприхватљиво је не војно, него политички. Кенеди се у кубанску кризу упетљао зато што је у својој изборној кампањи лагао да је влада у којој је потпредседник био његов ривал Ричард Никсон дозволила да СССР стекне нуклеарну премоћ, док је истина била да су САД у том моменту имале седам пута више атомских бојевих глава.

Ова врста „спиновања” – манипулисања чињеницама зарад политичке користи – очигледна је и поводом Украјине, у којој се, такође, све објашњава и оправдава геополитичким и геостратешким разлозима, док су главни опет они унутрашње политички. С тим што је у улози Кенедија данас Путин.

Најпопуларнија теорија (код нас) гласи да је кризу изазвао Запад својом халапљивошћу, жељом да, игноришући руске интересе и страхове, Украјину изведе из руске орбите и преведе у своју. Наравно да је било и тога, али зар улазак Украјине у ЕУ и НАТО није, у сваком случају, само теоретска, али не и практична могућност. Критеријуме за ЕУ чланство 45-милионска, хаотична, сиромашна и корумпирана Украјина не би могла да задовољи ни за две деценије, а њеном НАТО чланству најавише се противе две главне европске силе, Немачка и Француска.

Путин, са друге стране, у Украјини има има велики улог: ризик макар почетка окретања Кијева ка Бриселу за њега је превелики.

Иако су му анексија Крима и војна подршка проруским побуњеницима на украјинском истоку подигли унутрашњи рејтинг, сам почетак украјинског пута у ЕУ велики је подстрек руској опозицији (треба се сетити масовних демонстрација у децембру 2011, када су захтевани фер избори, што је био дотле највећи изазов руском лидеру, али и недавни антиратних протеста у Москви). Због тога би један од главних циљева Путинове украјинске политике могао да буде да спречи да се Мајдан (главни трг у Кијеву, средиште протеста који су довели до политичког преврата) – пресели у Москву.