Скандинавци су ми били узор

– Дизајн ентеријера је моја животна одредница – као да ништа друго у животу нисам и не бих могла да радим. Овом реченицом архитекта Радмила Милосављевић почиње причу о каријери дугој скоро пола века колико, занимљиво је, траје и њена сарадња са нашим листом. И заиста, појавом и ставом ова дама одаје особу која као да живи своју професију.

Током рада у Заводу за културу становања, али и након тога, уредила је преко 3.000 приватних простора. У међувремену је написала и око 2.500 текстова, који су били објављивани у различитим рубрикама „Политике” да би данас њени предлози и приче о познатим ствараоцима нашле своје место у рубрици „Спектар”. Бавила се поетиком простора, домовима познатих уметника, затим дизајнерима 20. века – све три теме обједињене су у три књиге у издању „Орион арта”. Сарађује и са часописом „Кућа стил”.

Ако сте средином шездесетих година прошлог века пожелели да свој стан опремите по савету стручњака и зарад тога помоћ потражили у Заводу за културу становања, велика је шанса да бисте савет тамо добили баш од Радмиле Милосављевић.

– Иако смо данас у ери комуникације раније је, док је постојао један ТВ канал и један радио, било много лакше доћи до публике. Гледала се само једна телевизија и грешке није могло да буде. Једном се објави вест и сви је знају. Тако је било и са заводом – каже наша саговорница.

– Завод је био потпуно нова ствар. Јер, чак се ни на Архитектонском факултету, који сам завршила, нисмо бавили ентеријером. На једном спрату имали смо изложбу намештаја домаћих произвођача, док су на другом биле наше канцеларије. Ако мислите да смо били ван светских токова грешите. Добијали смо редовно часописе из Француске, Италије, Америке, са простора Скандинавије. Посебно сам ценила „северњаке” јер су озбиљни, вредни, организовани.  

Додаје да је свако ко је дошао добио савет – различити карактери, потребе, породично стање, интересовања. Управо стога, како каже, кључ је био у психологији, да би ентеријер био и леп и функционалан.

Што се сарадње са „Политиком” тиче један позив променио је све. Први контакт са Надом Дорошки, тадашњом уредницом рубрике „Жена, дом, породица”, био је успешан. Тема никада није недостајало, а прва њена колумна названа је „Становање у сто лекција”. Имена су се временом мењала – „Архитекта у кући”, „Уређење дома”… Од практичних савета до теорије.

– Током суморних деведесетих решила сам да пишем другачије – о собама које сањам, о измишљеним просторима који не постоје, али чија би виртуелна егзистенција и размишљање о њима бар на кратко ведрином бојило мисли читалаца. Тешка су времена била. Желела сам да их олакшам.

Бројна путовања донела су још бројније посете кућама у становима у којима су живели великани – писци, сликари, музичари... Ибзен, Лист, Гете, Ел Греко. И мада сваки различит на свој начин, као што су биле и личности аутора који су у њима живели, за сваки се простор могло рећи да је инспиративан.

У једном тренутку Радмила Милосављевић основала је и Дописну школу за дизајн ентеријера „Амбијент”, која је неко време била веома активна, прве године јавило јој се чак 1.000 заинтересованих. Годинама се број полазника осипао, али још увек има оних који се јаве мејлом. Стога је направила корак даље – унапредила је недавно сајт своје школе, која ће, нада се, наставити да функционише у рукама њене унуке.