Између две похвале

Званичном потврдом да председник РФ Владимир Путин долази у Србију поводом обележавања 70-годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату и да ће тим поводом бити организована војна парада, са једне, и реаговањем Брисела, Берлина и Вашингтона, с друге стране, Србија постаде „центар света”.

Од првих сазнања о посети председника Путина, западни центри моћи упућивали су Србији поруке по систему топло-хладно, с циљем да се „милом или силом” онемогући ова посета и тако Русији стави до знања да је Србија, али и цео регион западног Балкана, интересна сфера Запада. Остварењем тог циља, западни центри моћи би убележили значајан поен у геостратешкој изолацији Русије и даљим притисцима због Украјине. Јер ако Србија, по замислима и стратегији Запада, која још није увела санкције Русији, с таквим традиционалним вековним пријатељским везама, духовношћу, културним наслеђем и великим симпатијама српског народа према председнику Путину, каже Москви оно информбировско „не”, то би био велики адут Запада у изолацији ове земље и у другим деловима света.

Почело се берлинском конференцијом о западном Балкану, од које су Балканци очекивали макар мало, а Берлин се, када су паре и пројекти у питању, обавезао још мање. Немачки амбасадор Х.Вилхелм оценио је да је конференција „имала пре свега политички карактер, а не да Немачка учествује у пројектима”. Европска унија нам нешто поручи и у оној „Про меморији”, својеврсном упозорењу о сарадњи с Русијом. Затим уследише провокативна питања америчког амбасадора М. Кирбија (што позивате само Путина, а не и председника Украјине). Уследила су и питања и сугестије о сврсисходности војне параде.

Кад притисци у вези са одгађањем Путинове посете нису успели прешло се на софистицираније методе, што народ каже да се „милом” постигне жељени циљ. Уследиле су учестале похвале Србији и српском руководству за храбру политику на „путу европских интеграција”, унутрашњим реформама и „прихватању реалне ситуације на Косову”.

Од ранијих изјава о Србији као „реметилачком фактору” на Балкану, одједном се Београд квалификује као „конструктиван играч у региону због преговора са Косовом и бољих односа са Хрватском” (амбасадор Х. Вилхелм). Србија постаде један од „најближих партнера ЕУ” (одлазећи комесар ЕУ за проширење С. Филе), затим да је „српски премијер гарант стабилности” (рекао министар иностраних послова Аустрије С. Курц пред његову, за кратко време, другу посету Србији). Огласио се и потпредседник САД Џ. Бајден у директном телефонском разговору с премијером А. Вучићем, не штедећи речи хвале за реформске процесе и добар рад српског руководства.

И Европска комисија је пожурила (баш пред посету председника Путина) са својим годишњим извештајем о напретку Србије у ЕУ интеграцијама, два и по месеца пре истека календарске године, у коме није шкртарила с похвалама и уз оцену да је Србија направила „системски напредак” уз неке мање замерке („Дојче веле”).

Како ту поплаву „похвала” да схватимо? Да ли као резултат стварног расположења наших пријатеља у Бриселу, Берлину и Вашингтону или можда као својеврсно упозорење Београду да схвати где му је место у ширем геополитичком распореду? Рекло би се да Запад поручује: За сада још толеришемо ваш однос са Москвом, али и ту постоје границе. Сада је прилика да направите избор. Наше очи и уши су отворене.

Одавно Србија није била у овако деликатној па и рискантној политичкој ситуацији. Можда попут оне из 1948. године. Српски државни врх, без обзира на небројено пута изражен став да је ЕУ наше стратешко опредељење, али да су то и добри односи с Русијом, управо наредних дана полаже свој најтежи испит. Ако руководство располаже с кредибилним дипломатским и обавештајним информацијама (у шта сумњам), благовремено прикупљеним из више иностраних извора, уколико их систематизује и сачини синтезу, на једној, уз солидно фундиране националне и државне интересе на бази „колективне памети”, на другој страни, „испливаће” и овог пута.

Амбасадор у пензији