Između dve pohvale

Zvaničnom potvrdom da predsednik RF Vladimir Putin dolazi u Srbiju povodom obeležavanja 70-godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu i da će tim povodom biti organizovana vojna parada, sa jedne, i reagovanjem Brisela, Berlina i Vašingtona, s druge strane, Srbija postade „centar sveta”.

Od prvih saznanja o poseti predsednika Putina, zapadni centri moći upućivali su Srbiji poruke po sistemu toplo-hladno, s ciljem da se „milom ili silom” onemogući ova poseta i tako Rusiji stavi do znanja da je Srbija, ali i ceo region zapadnog Balkana, interesna sfera Zapada. Ostvarenjem tog cilja, zapadni centri moći bi ubeležili značajan poen u geostrateškoj izolaciji Rusije i daljim pritiscima zbog Ukrajine. Jer ako Srbija, po zamislima i strategiji Zapada, koja još nije uvela sankcije Rusiji, s takvim tradicionalnim vekovnim prijateljskim vezama, duhovnošću, kulturnim nasleđem i velikim simpatijama srpskog naroda prema predsedniku Putinu, kaže Moskvi ono informbirovsko „ne”, to bi bio veliki adut Zapada u izolaciji ove zemlje i u drugim delovima sveta.

Počelo se berlinskom konferencijom o zapadnom Balkanu, od koje su Balkanci očekivali makar malo, a Berlin se, kada su pare i projekti u pitanju, obavezao još manje. Nemački ambasador H.Vilhelm ocenio je da je konferencija „imala pre svega politički karakter, a ne da Nemačka učestvuje u projektima”. Evropska unija nam nešto poruči i u onoj „Pro memoriji”, svojevrsnom upozorenju o saradnji s Rusijom. Zatim uslediše provokativna pitanja američkog ambasadora M. Kirbija (što pozivate samo Putina, a ne i predsednika Ukrajine). Usledila su i pitanja i sugestije o svrsishodnosti vojne parade.

Kad pritisci u vezi sa odgađanjem Putinove posete nisu uspeli prešlo se na sofisticiranije metode, što narod kaže da se „milom” postigne željeni cilj. Usledile su učestale pohvale Srbiji i srpskom rukovodstvu za hrabru politiku na „putu evropskih integracija”, unutrašnjim reformama i „prihvatanju realne situacije na Kosovu”.

Od ranijih izjava o Srbiji kao „remetilačkom faktoru” na Balkanu, odjednom se Beograd kvalifikuje kao „konstruktivan igrač u regionu zbog pregovora sa Kosovom i boljih odnosa sa Hrvatskom” (ambasador H. Vilhelm). Srbija postade jedan od „najbližih partnera EU” (odlazeći komesar EU za proširenje S. File), zatim da je „srpski premijer garant stabilnosti” (rekao ministar inostranih poslova Austrije S. Kurc pred njegovu, za kratko vreme, drugu posetu Srbiji). Oglasio se i potpredsednik SAD Dž. Bajden u direktnom telefonskom razgovoru s premijerom A. Vučićem, ne štedeći reči hvale za reformske procese i dobar rad srpskog rukovodstva.

I Evropska komisija je požurila (baš pred posetu predsednika Putina) sa svojim godišnjim izveštajem o napretku Srbije u EU integracijama, dva i po meseca pre isteka kalendarske godine, u kome nije škrtarila s pohvalama i uz ocenu da je Srbija napravila „sistemski napredak” uz neke manje zamerke („Dojče vele”).

Kako tu poplavu „pohvala” da shvatimo? Da li kao rezultat stvarnog raspoloženja naših prijatelja u Briselu, Berlinu i Vašingtonu ili možda kao svojevrsno upozorenje Beogradu da shvati gde mu je mesto u širem geopolitičkom rasporedu? Reklo bi se da Zapad poručuje: Za sada još tolerišemo vaš odnos sa Moskvom, ali i tu postoje granice. Sada je prilika da napravite izbor. Naše oči i uši su otvorene.

Odavno Srbija nije bila u ovako delikatnoj pa i riskantnoj političkoj situaciji. Možda poput one iz 1948. godine. Srpski državni vrh, bez obzira na nebrojeno puta izražen stav da je EU naše strateško opredeljenje, ali da su to i dobri odnosi s Rusijom, upravo narednih dana polaže svoj najteži ispit. Ako rukovodstvo raspolaže s kredibilnim diplomatskim i obaveštajnim informacijama (u šta sumnjam), blagovremeno prikupljenim iz više inostranih izvora, ukoliko ih sistematizuje i sačini sintezu, na jednoj, uz solidno fundirane nacionalne i državne interese na bazi „kolektivne pameti”, na drugoj strani, „isplivaće” i ovog puta.

Ambasador u penziji