Србија на две столице

Током хладног рата, многе земље су покушавале да буду посматрачи са стране, да велику глобалну утакмицу гледају „седећи на огради”. Већина се, пре или касније, определила. Неки историчари верују да је коначни исход одлучен још половином шездесетих, када су на страну Запада стали Бразил, Индонезија и Конго, „регионални џинови”.

Било је честих „претрчавања” у супротни табор, али мали број земаља је успевао да дуже време маневрише на уском простору неопредељености. Титова Југославија је вешто лавирала између полова, иако је комунистичко срце руководства увек остајало на источној страни.

Овај велики успех је стајао у темељу самоуправног економског чуда и зашећереног хибрида који је Радина Вучетић назвала „кока-кола социјализам”. Спољна политика била је главни југословенски извозни „производ” и обезбедила је завидан раста стандарда.

Било је и других земаља којима су географија и талентовано руководство омогућавали да обилато профитирају на борби џинова, од Аустрије до Сингапура. Мада, у вештини претварања спољне политике у погонско гориво економије нико не може да се мери са Хафезом ел Асадом, покојним председником Сирије. Запослени у овој земљи без знатнијих природних ресурса радили су у просеку само 37 минута дневно и имали су пристојан стандард и бесплатну здравствену заштиту.

Тако нешто је данас тешко поновити. Ново ривалство није глобално, постоји само једна суперсила, и актерима који су близу флуидне линије сукобљавања САД и Русије неће бити лако да седе на две столице. Иако таква политика и данас обећава велику економску корист, она носи немале ризике. Зато нису у праву ни они који тврде да је позив Владимиру Путину да дође у Београд био грешка ни они који су убеђени да Србија ту нема шта да изгуби.

Главни адут у рукама власти је спремност Вашингтона и Берлина, господара постдемократске, „уједињене Европе”, да затворе очи и толеришу спољнополитичке излете зарад достизања онога што виде као самоодрживо, трајно решење балканског питања.

Главни ризик везан је за последице евентуалног неуспеха политике неопредељивања. Постпетооктобарске власти су земљу оставиле без стратешке алтернативе. Нису је понудиле ни странке које се противе уласку у Европску унију. Њихов дебакл на мартовским изборима није везан само за контролисане медије и дуге прсте „европеизоване” политичке класе одшколоване на Централноевропском универзитету у Будимпешти и дошколоване на „радионицама” у хотелу „Сплендид” у Бечићима.

У важним институцијама и великим политичким странкама преовлађују људи који судбину земље везују за превођење бриселских закона. Будућност се мери „поглављима”, а не годинама. Када нешто не иде, политичка елита размишља како да промени грађане, њихов „менталитет” или „свест”, а не како да прилагоди увезена правила овдашњим околностима. По том питању нове власти се не разликују од старих.

Нови арапски пријатељи Србије поуздани су колико и они мало старији, западни. Не треба се заваравати. У свим претходним случајевима, финансијска подршка блискоисточних монархија државама на нестабилним периферијама глобализованог света, у које спада и Балкан, била је везана или за религију или за остваривање дугорочних америчких интереса у тим регионима.

Треба имати у виду да арапским „нафтним џиновима” управљају династије сумњивог легитимитета које опстанак на власти дугују америчком „војном кишобрану”. Зато и снажан интерес за инвестирање у српску привреду и инфраструктурне пројекте може нестати онако како се појавио – преко ноћи.

Други ослонац је Русија. Владимир Путин је овде драг гост и пожељан партнер. Поврх свега, његова украјинска авантура је у Србији схваћена као израз космичке правде, освета православног праведника лицемерном Западу. Ипак, не треба имати илузије о руским стратешким интересима и прецењивати руску моћ. Далеко је Москва од Београда, а између су не само прозападни лидери већ и грађани уплашених бивших „совјетских сателита” који у данашњој Русији виде „четврти рајх”.

Усамљеност Србије у овом делу Европе додатно компликује сваку рачуницу. Нескривено антируско окружење не условљава само домете Путинове посете. Оно ствара бројне изазове које ће пратити балансирање Србије у Европи обележеној поделом која, иако више није идеолошка, није ништа мање манихејска.

Време ће показати колико су две столице данас удобније од хладноратовске ограде. „Мини хладном рату” се не назире крај и највећи изазов представљаће препознавање последњег тренутка за сврставање на једну од страна. Ако он буде пропуштен, пад ће бити јако болан.