Да штедња не заустави развој аграра

У складу с мерама штедње на ред су, чини се, дошле и субвенције за пољопривреду. Како другачије схватити најаве из државног врха да пољопривредне субвенције, оних познатих 100 евра по хектару, а које су, предвиђене законом, не би требало убудуће да припадају великим пољопривредним произвођачима који имају нешто мање од 100 хектара земље. Држава ће финансијски, према незваничним сазнањима, помоћи само мање произвођаче који имају, рецимо, до 20 хектара земље.

Да ли је на помолу нова аграрна политика или је реч о изнуђеним решењима? Пара нема, а с тешком муком могла би да се брани потреба да се држава скупо задужује како би се исплатиле законом обећане субвенције. Опет, колико јуче слушали смо да пољопривреди треба дати што више и да аграрну политику не би требало мењати са сваким министром, јер је дугорочна предвидљивост од пресудног значаја за неког ко се бави тим послом.

Агроекономски аналитичар Милан Простран каже да најављене измене види као изнуђену меру због недостатка пара у буџету.

– Не бих волео да је то најава неке нове аграрне политике. Није добро да се прави дискриминација између пољопривредних произвођача по величини поседа. Нарочито не би било добро да без државних пара остану они произвођачи који, на пример, имају више од 100 хектара земље, а баве се и сточарством па имају, рецимо, и 100 крава музара. То би било врло нелогично, јер је сточарство у врло лошем стању, а ми се залажемо за повећање броја условних грла по хектару. Такве фармере треба ослободити најављених рестриктивних мера – сматра Простран.

По њему, црне тачке наше пољопривреде су сточарство и финансирање, односно кредитирање пољопривреде.

– Волео бих да држава за субвенције камата на пољопривредне кредите, краткорочне и дугорочне, определи више средстава. Камате су тренутно у распону од 12 до 16 одсто, а пољопривреда може да поднесе само до три одсто. Присталица сам и да држава настави да субвенционише већу употребу репродукционих материјала, нарочито потрошњу минералних ђубрива – наводи Простран.

Горан Живков, бивши министар пољопривреде, каже да се погрешно води рачуна само о томе колико се новца даје аграрним буџетом. Много је важније видети коме и како иду паре и какав је ефекат те подршке.

– Нема спора да постојећа политика коју је ДС успоставио 2007, а СНС наставио, треба да се мења. Међутим оно што се предлаже како у предлогу Закона о подстицајима, тако и Закона о пољопривредном земљишту, много је горе него постојећа лоша политика. У новим предлозима деловање је усмерено ка великим компанијским фармама којима се омогућава да добијају државну земљу и малим пољопривредницима до 20 хектара којима се омогућава да добију субвенције по хектару. С друге стране, група која највише треба да буде подржана и припремљена за ЕУ утакмицу, а то су породична газдинства средње величине, искључује се из аграрне политике. Србији треба политика окренута инвестицијама на породичним газдинствима, која ће имати посебне мере за сваку групу пољопривредника. Нама треба да буде циљ да средњи фармери постану велики, а велика породична газдинства да што пре уведу све ЕУ стандарде и да инвестирају у складиште и прерадне капацитете. Потребна нам је и политика која ће препознавати мала газдинства и давати им адекватну подршку дохотку уколико су старије животне доби па нису у могућности да обезбеде довољно за пристојан живот – каже Живков.

Он наводи да земље ЕУ просечно за инвестиције у пољопривреду и рурални развој издвајају 32 одсто аграрног буџета. Нове чланице чак 43 одсто. Иако су њихова села и пољопривреда знатно развијенији од наших, проценили су да су им неопходна нова улагања у тракторе, заливне система, складишта, атарске путеве... за разлику од нас који ваљда све то имамо па смо инвестициону подршку, која је 2006. износила 46 одсто буџета, данас смањили буквално на неколико процената, додаје наш саговорник.