Изгубљене илузије

Мало је кога у Србији интересовало ко ће бити нови председник ДСС-а. Заиста, избор кандидата је био више него отужан, па победу нико, осим самог победника, није ни имао потребу да слави. Више је то била прилика да се људи присете оног који је отишао – Војислава Коштунице, особеног политичара и вероватно једне од најзначајнијих политичких личности Србије постмилошевићевског периода.

Ради се о политичару – једном од ретких у Србији, Зоран Ђинђић је можда био други – који своје интересе и интересе сопствене партије није увек стављао испред националних. Ради се о политичару који се у медијима није појављивао да би био виђен, већ да би нешто саопштио. Ради се о политичару који је имао став, свиђао се он неком или не свиђао, и био спреман да га брани аргументима – колико успешно, друго је питање. Ради се о политичару који је, у мери незабележеној у модерној Србији, имао неке карактеристике државника. Ради се о политичару који је знао за ред; не онај за уље и млеко у Милошевићевој Србији. Укратко, ради се о озбиљном човеку – појави толико реткој на савременој српској политичкој сцени.

Када се све ове његове карактеристике повежу с несумњивим значајем који је имао на тој сцени у прошлој деценији, поставља се питање вредновања његовог политичког доприноса. О томе само две епизоде – почетак и крај. После Милошевићевог пада (у коме је имао веома значајну улогу и показао завидну одлучност, попут „Нема другог круга!”), уз енормну популарност коју је тада имао, Коштуница је ушао у празан политички простор. Могао је да се слободно креће и да уради врло много. Уместо тога, окренуо се јачању своје партије и покушао да од ње, уместо партије српске грађанске елите, каква је била, направи велику партију. Да приме све оне пребеге са страначких бродове који су тонули, а неки и потонули. И да, уместо пристојних људи, добије масу. Могу да разумем принципијелне разлоге да не дође до 6. октобра и радикалног, не радикалског, чишћења свих запуштених штала како се не би запатили револуционарни методи, али добар део тог његовог тадашњег манира, попут заштите Радета Марковића и сличних ликова из црне хронике Милошевићевог режима, био је у вези са јачањем ДСС-а и личном борбом са Зораном Ђинђићем. А петооктобарска политичка енергија је расута. За сва времена!

Друга епизода је његов одлазак. Поштено је поднео оставку на место премијера у тешком времену у коме је свет признавањем самопроглашене независности Косова унизио Србију. И тада је Коштуница јасно ставио до знања које су то линије које не смеју да се пређу. Уколико је некад постојала прилика да „патриотске” политичке снаге победе на изборима, то је било управо пролеће 2008. Али, Коштуница је потценио само једно: страх овдашњег бирачког тела од изолације. После свих година Милошевићеве владавине, после свих санкција, бомбардовања, после свих бензина купљених на флашу, људи једноставно нису желели да прођу кроз све то још једном. А Коштуница се није потрудио да их разувери. И тиме је омогућио да на тим изборима победе они којима је сопствени лик у огледалу важнији од свега другог.

На неком скупу у Бриселу (где би другде!), у јесен 2000, док се још пушила зграда Скупштине, један од учесника из земље са којом се граничимо на југу око чијег имена нема сагласности, херојски поредећи нацистичку Немачку и милошевићевску Србију, поставио је „својим српским пријатељима” питање: „Да ли ће Војислав Коштуница постати српски Вили Брант?” На то је један од „српских пријатеља” с презиром одговорио: „Не, али ће можда постати српски Конрад Аденауер!”

Нажалост, није постао! Војислав Коштуница је пропустио ту прилику. А Србија је пропустила прилику да се политички стабилизује, да мирно сагледа своју прошлост, да упристоји свој јавни живот, да крене путем просперитета, да постане озбиљна и поштована земља, без обзира на то колико је мала. Кад то није успело Војиславу Коштуници, односно док се то није догодило за његове политичке „смене” , мало је вероватно да ће се то десити у доба самозаљубљених естрадних политичких звезда, без обзира на то којој партији припадају.

Многима Коштуница никада није био симпатичан – из много мање или више оправданих разлога. Међутим, није питање да ли је симпатичан онај који води земљу, него како је води! Вероватно да у политичком животу Србије у скорије време није било досаднијег човека и занимљивије личности од Војислава Коштунице. Историја ће тек дати суд о њему. А наша тмурна садашњост свакако ће бити део те историје.