Каталонијa отказала „прави” референдум

Суочена са оштрим противљењем централне владе и одлуком суда да је референдум противан Уставу Шпаније, Каталонија је одлучила да се приклони компромисном решењу. Званичног референдума о независности Каталоније ипак неће бити, али је Артур Мас, председник владе аутономне регије, за 9. новембар најавио незваничне консултације које неће имати обавезујући карактер.

Тиме се смањила напетост између Мадрида и Барселоне, шпански премијер Маријано Рахој однео је у победу у првој рунди, али то није коначни исход сепаратистичког процеса који је на Иберијском полуострву додатно нарастао у условима тешке економске кризе.

Нико није одустао од пута ка независности, тврде каталонски функционери који најављују да ће се уместо званичног референдума ускоро организовати плебисцитарни избори. Закон и Устав Шпаније не спречавају расписивање ванредних превремених регионалних избора. Ако би убедљиву већину добиле странке које су за независну Каталонију, тиме би се, по мишљењу тамошњих функционера, и без референдума утро пут ка отцепљењу. Независност државе би била проглашена у каталонском парламенту на исти начин на који је у косовском парламенту усвојена декларација о независности Косова у фебруару 2008.

Мења се динамика, али не и коначан циљ. Пред референдум у Шкотској Барселона је убрзала и појачала пропаганду, али после одбијања Шкота да гласају за отцепљење од Велике Британије, каталонска опција за независност изгубила је медијски публицитет у Европи. Поготово што би се за разлику од шкотског, референдум у Каталонији обавио без сагласности централне владе.

Шпански уставни суд је прошлог месеца суспендовао правне мере које је каталонски парламент предузео у циљу организације референдума, што је владу у Барселони довело у правни теснац из кога је изашла са јединим могућим решењем.

У међувремену спласло је и расположење Каталонаца за незаконите преврате. Истраживање јавног мњења од 5. октобра показало је како само 23 одсто становника ове регије подржава идеју да се референдум одржи када је планирано, док је 45 одсто Каталонаца ипак за поштовање одлуке Уставног суда.

Деветог новембра, дана који је до прексиноћ фигурирао као дан судбинске одлуке за нову државу, ипак ће се гласати, али ће се овим изјашњавањем само „проверити воља народа”. Иако странке које чине коалициону владу у Барселони не желе да открију сувише детаља, како би избегле противничку реакцију из Мадрида, мадридски „Мундо” открива да ће на неформалном референдуму бити ангажовано 20.000 волонтера и да ће се 920 од 947 градских управа Каталоније прикључити организацији изјашњавања.

Грађанске организације, од којих је најјача и најбројнија Национална каталонска скупштина, такође ће учествовати у напорима да се неформално мобилише критична маса у прилог независности. Исто као у шкотском референдуму, најављује се да ће и на овом незваничном каталонском изјашњавању учествовати и млађи од осамнаест година.

Право да гласају имаће сви који су напунили 16 година, онако како је предвиђено и суспендованим каталонским декретом о одржавању „правог” референдума. Право на изјашњавање имаће Каталонци који живе у иностранству, али не они који живе у Шпанији, ван Каталоније.

Најновији потези Артура Маса нису у сагласности са оним што су желели његови коалициони партнери две левичарске партије – Републиканска левица Каталоније и Иницијатива за Каталонију. Обе су биле за то да се референдум одржи упркос одлуци о његовој незаконитости.

Мас, међутим, сада предлаже „де факто референдум” који ће се одржати следеће године, ако се све партије сложе да изађу на превремене изборе на заједничкој листи, са програмом независне Каталоније. Републиканска левица Каталоније међутим поставља један једини услов. Да се одмах после тих избора, уколико заједничка листа добије већину, парламент прогласи независност Каталоније.

Мас се, чини се, не слаже у потпуности са овако драстичним сценаријом, свестан да би за независност Каталоније, требало прво обезбедити међународну подршку. За сада нико од значајнијих међународних фактора не подржава отворено каталонску независност. За разлику од Косова, чију су независност одмах признале САД и многе друге западне земље.