Да ли су „луђи” Бачвани или Банаћани

Ако хумор има своју парохију, како је то у чувеном делу „О смеху” тврдио француски филозоф Анри Бергсон, онда је Банат право место за то, и то у новој збирци приповедака Угљеше Шајтинца „Банаторијум”, писца који је на управо завршеном Међународном сајму књига у Франкфурту добио Европску награду за књижевност, за роман „Сасвим скромни дарови”.

И није да они из неке друге „парохије” неће разумети о чему је реч у „Банаторијуму”, због тога што су ту приказани ликови који су на неки откачени начин својеврсне војвођанске варијанте Великог Лебовског.

Неки за пиво слажу страну новинарку да су осакаћени у рату, неки знају да говоре са животињама, али верују у свој нелогични систем и труде се да „не презиру творевину ако не знају разлог њеног постојања”. „Банаторијум” читамо у издању „Архипелага”, који је објавио и награђени Шајтинчев роман „Сасвим скромни дарови”.

Банат је ваша стара инспирација, само што је то сада његова савременост, свакодневица посматрана искоса, трагикомична, бурлескна. Банаторијум може да буде и санаторијум?

Постоји пошалица између Бачвана и Банаћана о питању „ко је луђи”. Пошто се више неуропсихијатријских установа налази у Банату онда би Банаћани требало да су „луђи”. Међутим, ми, Банаћани, имамо став да Бачвани предњаче у броју штићеника истих. Раније се чак знало да каже „идем у луде”, кад те питају где идеш, а ти си кренуо у Бачку (питајте чика Рашу Попова). Изузимајући ову топлу пошалицу у контексту војвођанских хуморних сижеа, могло би се рећи да је цео свет санаторијум. С обзиром на то да сама реч у неким језицима нема само конотацију менталне установе може се рећи да је појам просто у служби позива на обнову. Обнављати се непрестано, све до одвајања пропадљивог од непропадљивог.

Галерија ових ликова живи свој бесмислено-смислени живот, понекад на граници вица, али највише себи самима на терет. „Ово друштво има већи проблем с ликовима који су потпуно уверени да су здрави, да су у праву, да је њихова клиничка слика за пример” – остајете ли и даље у том уверењу?

Остајем, не одступам ни за педаљ. У ери нових теорија одраза показује се да оне не умеју да тумаче стварност другачије, метод им је идентичан старим. Хумор је недостатан, појмови трагичног и катастрофалног збркани и деле се џабе, од просуте мудрости настаде житко блато у додиру са тлом. Радује солидарност међу људима, али још увек ретка и угрожена. Треба више смеха. Свест и дух, кад им се открије делић истине која се никада не приказује сва, треба да певају, да се смеше и радују. Смртна озбиљност доказ је крајње незрелости. Обашка што ни зрелост као таква није доказана код људи.

Те симпатичне јунаке видите као део „овога овде”, нечег „нашег”... био то ишчашени поглед на свет, резигнација, инат?

Мој другар из студентских дана, рећи ћу само да је у питању инспицијент једног од београдских позоришта, употребио је тај појам на најдуховитији начин описујући своје понашање у тренуцима сусрета са одређеном женском особом: „а, ја, симпатично неактиван”.  Блискост са „таквим и онаквим” ликовима из стварности указује на блискост са проблемом у којем се људи налазе, често је то не само оно што препознајемо већ оно што никада нећемо достићи. Толико тога доноси посматрање. Ја сам често налик горили који седећи на свом огромном туру прати кретање гмизавца на грани дрвета. Одузети човеку право да посматра, шта и колико хоће, бранити му, огађивати му сензације, то је терор већи од сваког зла. На њима почива доживљај света. И важно је да сваки човек има могућност да свој доживљај опише.

И кроз прозу играте се језиком, дијалектом, сленгом, и у ствари и у прози сте песник, дрaмски писац?

Кад кажеш „песник”, све си рекао. Као у античко доба.  Онда су се стихова дочепали историчари, а после њих и сви остали. Али, у основи, то је једино, право име – певач.

Једна од прича посвећена је и жртвама Првог светског рата. Да ли поводом великих тема „економично трошите речи”, када пишете: „Каплар Душан Милићевић из Баничине. Сахрањен на Зејтинлику. Станоју Главашу преци побегли из Дебра у Шумадију после убиства Турчина. С југа на север. Каплар Милићевић са севера на југ.

Кад у Шекспировом „Троилу и Кресиди” меланхолични Хектор каже Одисеју да ће „свему крај учинити тек стари непристрасни судија – Време”, а сетиш се да по причи то говори јунак који ће поред све своје мудрости ускоро ипак испунити своју дужност и жртвовати сопствени живот у одбрану отаџбине, онда то песник себи даје слободу да кроз мит оживи речи  сведока ратних страдања којих је увек, по историји, свуда унаоколо, у сваком времену и сваком тренутку. У јези што  кружи над Хекторовим одговором, над тим барокно раскошним украсом који крије истину да их на послетку ниједног, ни победника ни побеђених више неће бити под зидовима ове Троје, у њој је сва лепота. Није да економишем, два позоришна комада сместио сам у два велика светска рата. Али, никад нисам имао храбрости да пођем даље од страха од улудог страдања, погибије невиних и слабих. Такозвано наличје рата је једино свеприсутно лице истог. Невини страдају увек, слаби освету трпе кроз сва времена, једино се кривцима суди или не одређеног датума и на за то посебно одређеном месту.

Збирка „Банаторијум” заокружена је причом по мотивима прозе Џека Лондона, и то оне прозе која човека доводи у везу са страхом од смрти, од Бога и силе природе. Иако на другом крају прозног света – у такве релације умешани су и ваши мали-велики јунаци?

Свакој причи претходи по један мото, може се рећи истовремено и посвета. Минијатурицу по Џеку Лондону без стида сам писао као ђаче пред задатком „напишите како бисте ви завршили причу која вам се допала”. Лондон је вечна инспирација. Мислим да је толико велик не зато што је умео да опише страх од смрти, већ зато што се са таквим даром препуштао чудесима живота.

Још једна награда за вас недавно, и то велика – Европска. Како сте је примили?

Прво као вест, после као обавезу. Међународна награда која узима у обзир писце из Србије важна је ствар. Сад сам то био ја, следећи пут неко други одавде. Не живим сам на пустом острву, живот иде даље, обавезе које чекају морају бити намирене. Захвалио бих жирију који је предложио роман „Сасвим скромни дарови” и Министарству културе које ми је купило авионску карту и сместило ме на три дана у Франкфурт. Учинили су да се осећам достојанствено, али и да поверујем како то не значи само мени. Догодине и опет, неко други нека иде. Има овде, а и биће увек – пуно добрих „певача”.