Поетика успеха

Чак и ако то не жели, свако онај ко данас пише о Зорану Живковићу негде у глави има свест о његовом светском успеху. И тај успех увелико превазилази последње реченице у белешкама у писцу, где су побројани сви језици на које је писац превођен.
Светски успех овде значи светску рецепцију, лавину превода; да се изразим речима једног спортског коментатора од пре безмало две деценије: када крене онда иде.
Живковићева планетарна читаност, пропраћена салвама комплимената иностраних колега, поприлично отежава писање приказа овдашњем скромном приказатељу савремених српских прозних књига. Шта му ваља чинити са Живковићевим фикцијама када је овде, пре свега, реч о једној поетици успеха коју је овај писац инсталирао, и које се доследно придржава поуздан у њену естетску релевантност и књижевну пробитачност. Контуре те поетике виде се и у роману "Последња књига".

Као што и сам наслов имплицира, ова проза остварује складне везе са постмодерном поетиком, уколико за мото ове узмемо синтагму књижевност о књижевности. Читалац на почетку затиче леш једног свог колеге у књижари "Папирус"; инспектор Лукић, који ће ислеђивати тајанствени случај, наоружан је, испоставиће се, врло подесним знањима: дипломирао је књижевност. Та чињеница га у потпуности квалификује за равноправни разговор са сусретљивом сувласницом књижаре, која је склона да књижевност дели на високу и ниску, жанровску књижевност. Да би је обеснажио инспектор Лукић ће поменути "Злочин и казну" те "Име руже". 

Не би се, међутим, могло рећи да је Живковић опседнут постмодерном поетиком у оној мери у којој би метанаративним пасажима разорио сваки заметак нарације. Напротив, чини ми се да је једна од особености пишчеве поетике управо причање прича, прецизније речено, њихово конструисање. Управо је то оно што Живковића чини апартним у савременој српској књижевности, где прича (и онда када је најбоља) у последње време значи субјективни исечак из живота, дакле, нешто интимно, лирско, неретко проживљено, па потом књижевно прерађено.

То се не би могло рећи за Живковића. Реч писац у његовом би случају могла бити поистовећења са речју фикционар: онај ко измишља приче, онај ко их не доживљава, већ конструише и производи. Зоран Живковић у српску књижевност доноси епистолу из света која каже: професионални писац не живи од доживљених, већ од произведених прича. А неретко се дешава да су такве произведене приче интересантније (да не употребимо неку тежу реч) него оне доживљене.

То је мишљење српских читалаца који су више окренути преведеној литератури, при чему овде не мислим на гомилу политичко-трилерског смећа. Међутим, у српској књижевној републици прича је ту или да се разори, или да се доживи. Готово је нико не производи.

Акутни недостатак извесног броја носача авиона који српску историју прати већ неколико векова, учинио је да писац овде никада не буде пуки фикционар, односно приватно лице које може или не може да живи од својих маштарија. Управо стога Живковић у српској књижевности још увек делује као страно тело, као маргина. Није овде ствар да се под притиском светске славе та маргина неким чаробним штапићем преобрази у ново српско књижевно вјерују, па да на крају сви помисле да је Живковићева поетика конфекција коју свако може себи приуштити. Она то, свакако, није. Поента је управо да се из угла те маргине, те неостварене могућности српске књижевности осмотри наша савремена проза, да би се видело шта она све данас није, а могла би да буде. Тада ће управо опус Зорана Живковића помоћи неком будућем писцу да српску књижевност приближи постигнућима савремене светске књижевности, пре свега могућности да се ужива у читању књижевности (а не само у правоверном жанровском ђубрету), а да при том исти тај писац не затвори очи пред чињеницом да се овде, за разлику од других места на планети, а благодарећи ужасном геополитичком положају, увек нешто збиља може и доживети.