Добро дошли, драги пријатељу

Живимо у ери експанзије фотографије, дигиталне слике и њених принтова, све доминантнијих појава у изложбеним просторима. Томе је, свакако, допринео особени медијски квалитет фотографије, њена документарност и улога моћног и непосредног трансмитера слојевитих синдрома времена, његове естетике и осетљивости.
У пракси и теорији фотографија је у 20. веку прешла пут од првих фотографа ентузијаста до истраживачке и креативне фотографије аутора/професионалаца едукованих на уметничким факултетима, од спорадичних записа о фотографији до докторских теза посвећених овом визуелном феномену. Део генеалогије овог медија је и податак да се у Србији фотографија студира већ четири деценије. Тако је Бранимиру Карановићу предавао Драгољуб Кажић, први професор фотографије на београдској Академији примењених уметности, а данас је Карановић професор фотографије на истом факултету.

Бранимир Карановић је у свом раду прошао различита искуства уметника графичара и фотографа, афирмисао се паралелним стварањем у оба медија поштујући, исто тако, и њихова специфична својства. Карановићева графика је у тесној вези са фотографијом која може бити предложак за графику али и њен интегрални део, како се показало на изложби графика одржаној прошле јесени у Београду. Он је на домаћој сцени седамдесетих година 20. века учинио фотографију битним елементом нове графичке изражајности, а оваквим својим концептом је несумњиво активирао, тада нове, расправе о комплексу питања медија и поларизацији њихових односа.

Као уметник фотографије Бранимир Карановић већ четврту деценију својим апаратом упорно и хроничарски континуирано документује, истражује и рециклира визуелне феномене времена, а у кадровима и детаљима урбаног амбијента читају се горки слојеви стварности и различити нивои рецепције забележеног тренутка.

Фотографија на којој доминира текст "Bienvenue cher ami", којим се у запуштеном амбијенту зелене површине дочекују гости, у свом циничном тону послужила је као лајтмотив и наслов ове изложбе у Артгету, приређене са идејом да иницира/расправи извесна питања унутар опуса овог аутора. Одузимајући колорит који може одвући пажњу и засенити, коришћен у претходним циклусима (Мултипликације), на изложби у Артгету доминира аскетизам класичне црно-беле фотографије која је непретенциозних димензија и једноставних али читљивих наратива. Наиме, аутор се концентрише на примере класичног пејзажа са наглашеним садржајем тзв. друштвеног пејзажа, а опсесивна тема предела загађеног пластичном амбалажом – еколошки проблем који у 21. веку опомињуће расте – рефлектује друштвени менталитет и кодове времена.

Карановићева документарна фотографија у концепту мултипликације и слагалице са великим бројем информација, типична за деведесете године, фокусирала је апокалиптичне просторе бувљака/отпада и опору драму преживљавања, пресликавајући синтетизовану слику стања друштвене стварности. Сада је у мотивима из света свакодневних визуелних сензација и редукцијом тих елемената остварена, готово надреална, поетика простора. Унутрашња структура рада је концизна, а у једноставној типологији кадра смењују се рефлексије култивисаних простора али и радова чији је шири план управо феномен екологије и њени проблеми.

Не губећи своју уметничко-документарну и социолошко-историјску димензију ангажованости, Карановићеве фотографије ишчитавају се као гласни апел и буђење свести и савести загађивача планете. Премиса да су наши физички и ментални простори заглушени буком због које често не чујемо ни једни друге, навела је аутора да  изабере смиренију визију и одмеренији тон који ће они који чују дуже памтити.