Симболични утисак недеље

Случај је хтео да баш недеља у којој се Оља Бећковић симболично опростила од својих највернијих гледалаца буде бременита догађајима од којих сваки може да буде утисак недеље. Почев од оних настраних, али врло речитих, до оних који по свом значају далеко превазилазе оквир једне недеље.

Упад једног хулигана у директни ТВ пренос не би био вредан помена да се није десио у атмосфери изражене медијске контроле. Наиме, у ситуацији када се на националним фреквенцијама већ месецима не може чути ниједан критични тон на рачун политике владе и актуелног премијера, као пајац из кутије искочио је лик из „малог екрана ТВ пријемника” скандирајући навијачку увреду упућену том истом премијеру. Тог момента друштвене мреже су експлодирале и бујица невероватно духовитих коментара преплавила је интернет као она вриштећа пара из експрес лонца када му се отвори вентил. Та интернет ерупција била је само потврда снаге медијског притиска у Србији који тражи било какав, па макар и простачки повод за одушак.

Нажалост, креатори медијске слике у Србији изгледа да из тога нису извукли никакав наук. Напротив, пре било какве званичне истраге, само неколико сати након инцидента, на интернет страницама неких новина појавиле су се слике неколико јавних личности које су оптужене да су организовали тај догађај. Нажалост, само по себи, то се не би могло сматрати посебним предлогом за утисак недеље јер је реч о свакодневној појави. Међутим, оно што те наслове ипак кандидује за ласкаву титулу утиска је чињеница да се та пракса поновила само неколико дана након што је критикована у извештају Европске комисије.

Било би свакако преурањено и вероватно пренаглашено када би се ниподаштавање препорука из извештаја ЕК тумачило као отворен сигнал, то јест симболична порука да сугестије ЕК у Србији више немају значај. У најмању руку то би било у потпуној супротности са оним што се могло чути на конференцији за штампу која је поводом објављивања тог извештаја организована у Влади Србије.

Ипак, да нешто озбиљно не штима у односима између ЕУ и Србије сведочи рат својеврсним симболима који је ове недеље кулминирао. У том смислу ова недеља би, чак и према најавама са врха државе, могла бити одлучујућа за европски пут Србије. Наиме, према речима председника државе, може се очекивати да ће ЕУ појачати притисак да се Србија определи између Русије и ЕУ. То је свакако, можда не неочекиван, снажан утисак.

Ако се то испостави као тачно, без обзира на то какав ће бити одговор српских власти, онда би као посебно симболичан утисак могао да се издвоји повлачење најтврдокорнијег противника ЕУ интеграција из политике. Без обзира на то да ли је Војислав Коштуница помислио да сада напокон може мирно да оде у заслужену политичку пензију или је домислио да је антиевропска борба била узалудна и да више нема шта да тражи у политици, симболика у чину повлачења била би несумњива.

Но, много више симболике има у догађају који се још није ни догодио. Реч је, наравно, о војној паради поводом… Хм, симболика је управо у одговору на питање поводом чега. Званична верзија гласи да је парада симбол почасти ослободиоцима Београда на дан седамдесетогодишњице његовог ослобођења. Почасно место на тој манифестацији симболично припада управо председнику земље која баштини традицију армије која је дала одлучујући допринос у борбама које су претходиле ослобођењу. Заиста, таква симболика је потпуно примерена догађају и, да се парада одржава на дан ослобођења Београда, не би било места ни за каква другачија тумачења. Међутим, померање параде у складу са дневним обавезама председника Русије симболично говори о томе ко коси, а ко воду носи.

Догађај који без сумње представља најзлослутнији симбол било је вијорење заставе велике Албаније усред Београда пред очима читаве Србије, региона и шире. Има ли симболике у томе што је организатор те провокације брат албанског премијера – свако може да просуди сам. У сваком случају то није обична провокација. Од најављене посете албанског премијера зависи оцена ЕК о регионалној сарадњи Србије, што је услов за пријем у ЕУ. Но да ли је тај догађај у било каквој симболичној вези са поменутом посетом Путина и да ли је случајност или има симболике у томе што је дотични брат амерички држављанин – сувише су тешка питања на која немам одговор. У сваком случају, у вези с тим догађајем најмање симболична су била окупљања Албанаца по трговима од којих је свакако најопасније било оно у Косовској Митровици.

То би несумњиво био мој утисак недеље да се у вези са читавим сплетом ових мрачних околности није појавио огроман медијски наслов: „Због штрајка адвоката пуштени на слободу!” (мисли се на организаторе провокације на „Партизановом” стадиону). Док се над Србијом надвијају смутни облаци, које неће развејати ни руска смеса гранулиране угљене киселине и течног азота, медији користе прилику да спаљују вештице и продубљују унутрашње сукобе. Ако се та пракса настави, стање у медијима постаће, ако већ није, симбол нашег укупног суноврата.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду