Има ли праведних ратова

 Свет без насиља и рата је утопија. Сила понекад мора да се користи, јер само сила може да буде средство против насиља. Несумњиво је рат зло, али може бити и средство да се спречи још веће зло. У том случају он постаје обавеза.

Ово је суштина етичког размишљања којим се дефинише праведни рат, каже Моник Канто Спербер, филозоф, која је у уторак у Београду, у Дому омладине, одржала предавање на тему „Има ли праведних ратова” у оквиру циклуса „Размишљања о рату”, који организује Француски институт у Београду.

Француски филозоф Моника Канто Спербер покушала је да одговори на питање у којим околностима и зарад којих циљева је могућно оправдати прибегавање ратовању, да ли је оправдани рат и неопходан рат или је то сасвим другачији облик моралног ратовања које тражи да прикаже извесно стање у које је свет доспео?

Моник Канто Спербер има звање професора и доктора филозофије и председник је Фондације „Paris Sciences et Lettres”. Последњих петнаестак година њени радови су углавном посвећени филозофији морала и савременој политици, међу којима и дело „Оправдани рат” (2010).

Рат се може оправдати ако се пре њега све покушало, ако економске санкције нису дале резултате, а важан елемент је добронамерност. Код праведних ратова морају постојати разлози за рат без материјалних интереса, каже Моник Канто Спербер, наводећи ограничења која прате овакве ратове. Прво је не користити насиље једнако према свима, дакле, не гађати намерно цивиле, а друго је измерити колику силу треба применити, што је наравно веома тешко.

– Има ратова који се сматрају легитимним, али морално нелегитимним.

Зашто је неопходна теорија моралног рата? Тукидид је, на пример, сматрао да је рат ствар људске природе и да не треба постављати питање моралности рата него моралности људске природе. Али, у хришћанској традицији имамо потпуну забрану убијања и стога рат мора да се оправда. Радикална промена размишљања о рату настаје у 16. веку када се из дефиниције праведног рата избацује све што је субјективно и када свака одлука о рату мора да буде колективна, односно подвргнута општем мњењу – објашњава Моник Канто Спербер.

– Данашњи свет карактерише жеља да се постигне одређена етичност. На западу земље које прибегавају сили имају обавезу да објасне зашто то раде и у свим оправдањима углавном се врти исти разлог: рат се води да би се успоставио мир уз минимум силе. Данас се теорија праведног рата много употребљава, почев од ирачког рата, интервенције у Либији 2011, а исто питање се поставља и кад је реч о рату у Сирији – додаје она.

Теза овог филозофа јесте да је употреба силе, која карактерише данашњи свет, увек осмишљена са намером да се тај рат оправда. На пример, водимо рат да бисмо помогли успостављање демократског друштва. Водимо рат да бисмо заштитили права мањина у одређеним земљама. Такви ратови имају морални циљ, али Моник Канто Спербер је скептична када је реч о њиховом успеху.

Ратови са моралним претензијама су ратови без краја, како каже, јер се тешко може постићи циљ. Ратови за успостављање демократије су готово прописани, акције су препоручене нормама. Постоји ланац могућих последица и данас је јасно да је процес изградње мира много проблематичан. Најновији пример је ситуација у Бенгазију, где се рат није могао избећи, тврди она.

–У „златно доба рата”, ако тако уопште можемо да се изразимо, једна држава је објављивала рат другој. Данас, међутим, објављује се рат против одређеног ентитета у једној држави. Када имате две државе које ратују, имате границе и савезништво. А овде тога нема, па нема ни граница између рата и мира. Говори се о миру, а и даље се ратује. Негде имате успостављен мир и војне снаге које га чувају, али рат може сваког часа поново да букне. Тешко је направити мировни споразум, јер не знате ко је победник, а ко је поражен – објашњава Моник Канто Спербер.

Према њеним речима, теорија праведног рата подразумева две тезе: с једне стране разлоге који упућују на то да се рат може сматрати легитимним и на тај начин му дајући понекад моралну праведност (право рата) и с друге стране праведан начин ратовања (права у оквиру рата). Рат може бити покренут из праведних разлога, али ако се у току ратовања злоупотреби правда, више не можемо говорити о праведном рату. Исто је и са разлозима за рат. Коришћење силе за одбрану вредности сматра се легитимним, али уколико неко под вредностима подразумева религијски фанатизам, онда не можемо говорити о праведном рату. Уколико је вредност која се брани слобода, тада је то легитимна вредност, каже Моник Канто Спербер, наглашавајући да тело које процењује оправданост рата мора да буде наднационално или транснационално.

Она, такође, истиче да је питање праведног мира једнако важно као и питање праведног рата и да је најбољи могући начин да се постигне мир стварање међузависности, како економске, тако и политичке, као што је то одређеним споразумима постигнуто у оквиру Европске уније, која је данас добар пример земаља које живе у миру.