Догме су расточене

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ
На управо завршеном 52. међународном Београдском сајму књига представљена је књига академика и историчара Андреја Митровића "О Божјој држави и злом спасењу", у издању "Архипелага". И ово дело, академик Митровић написао је у складу са сопственим опредељењем да научник мора да разуме прошлост и да је тумачи.

Ове године, академику Митровићу је у Гете институту у Београду, поводом његовог седамдесетог рођендана, уручен и Јубиларни зборник, а ако бисмо хтели да набројимо све научне радове и објављене књиге Андреја Митровића, једна новинска страна пружила би сувише скроман простор. Према мишљењу историчара Милана Ристовића, Андреј Митровић је у готово пет деценија научног и педагошког рада одолео свим искушењима идеолошког и стручног догматизма. "За то време стекао је европски и светски реноме, ослобађајући овдашњу историографију провинцијалног духа."

Андреј Митровић рођен је у Крагујевцу 1937. године. Дипломирао је историју 1961. године на београдском Филозофском факултету. Оснивач је Катедре за општу савремену историју на овом факултету, коју је водио до одласка у пензију 2004. године. Велики траг у науци оставио је изучавањем Србије и политике великих сила према Балкану у 19. и 20. веку. Нашој стручној јавности приближио је дело великог Леополда Ранкеа.

У Вашој, управо објављеној, књизи есеја "О Божјој држави и злом спасењу", између осталог, подробно се бавите делом Томаса Мана. Поред тога што кажете да је његово стваралаштво слика једне епохе, због чега сматрате да је Томас Ман историјски значајан?

Најпре бих рекао да је моје бављење Томасом Маном проистекло из мог стручног занимања за проблеме како политичке, тако и културне, у простору Средње Европе, пре свега најважнијег политичког чиниоца Немачког рајха. Својевремено сам у јавним предавањима на Коларчевом народном универзитету, као и на часовима на Филозофском факултету, имао могућност да пред публиком која је била довољно обавештена, уђем у потребне анализе. Анализирао сам политичку страну учинка оних представника ликовних уметности, на пример, Георга Гроса, Херцфелда, али и група попут "Плавог јахача" или "Моста"... У међувремену сам сачинио књигу о тој епохи с насловом "Време нетрпељивих", касније и књигу "Ангажовано и лепо", у којима се због досезања историјске целине морала показати и улога стваралаца у култури, с тим да су њихове позиције биле читљиве и из њихових текстова, учинака и из њихових судбина. Немачка је природно привукла највише пажње. Показало се да није било само оних који су пактирали, него је веома много на свим странама било оних који су се одупирали тоталитаристичком духу који је доминирао ондашњом Европом.

Шта је Томас Ман показао својим великим романом "Чаробни брег"?

У анализу су морале бити унете различите групе, па и поједине породице. Томас Ман је изашао на сцену управо у време када је нацизам све више преовлађивао. Тада се он изјаснио за републику, сукобио с хитлеровским режимом... Оно што треба рећи у овом нужно кратком одговору је да је Ман, када се определио, постао морално књижевни представник антинацистичке опозиције у немачким и, убрзо, светским либералним круговима. Нагласио бих да је своје политичко опредељење и опрезно и само посредно увео у своја главна дела која репрезентују његов политички став. Није журио, и књигом "Чаробни брег" је показао како се може складно писати о људским судбинама и о нарастању снага неслободе.

Дакле, политички став је учинио књижевну анализу пажљивијом и тиме указао колико је Ман био свестан да се мора мимоићи пропаганда. У овом светлу његово последње велико дело "Др Фаустус" представља расплитање чвора који нису успели да расплету Нафта, Касторпа и Сетембрини.

Када анализирате ликове Леа Нафте, Сетембринија и Ханса Касторпа, из великог романа Томаса Мана "Чаробни брег", у какве релације их смештате? Да ли се може рећи да су ти односи тоталитаризма, либерализма и неутралности, односно неопредељености, на ширем друштвеном плану, обележили не само немачко друштво у 20. веку, већ и читаву Европу?

У праву сте. Нафта, Сетембрини и Касторп привлаче велику пажњу истраживача и досадашња литература је веома много пружила да се поменути јунаци једног романа повежу, чак идентификују, са основним политичким покретима тадашње Европе. Решења су била различита и до данас је тако остало. Ако се у личностима неког уметничког дела препознаје политичност која је запљускивала ондашњу Европу, јасно је да је политички дух играо велику улогу у европској стварности а такође, на свој начин, дискретније или не, и у уметностима које никада нису без свога боравишта и присуства у политичком животу.

Каква је у садашњем тренутку у Србији расподела ова три принципа?

Поменуо бих да та питања нису схватана као питања историје него као посебна питања. Управо на Филозофском факултету у Београду, на надлежним катедрама, прихвата се историчност уметничког феномена, а дискусије, па и негирања, само плодно допуњују досадашња схватања...

Што се тиче расподеле три принципа која сте поменули, они имају своје место у реалном животу и јасно су се појавиле стране које у кризном тренутку носе акцију. Троструко аналитичко виђење које помињете јесте присутно, али мени се чини да је мање изражено откако су престали ратни сукоби.

Можете ли се сложити са, једном приликом изреченим, мишљењем да страствено доживљавате историјску науку? Да ли Вас та перспектива води ка историјском тумачењу поезије, филма, сликарства?

Ја сам историјску науку у мом врло давном времену осетио, а затим свесно прихватио као подручје којим желим да се бавим. Кад сам матурирао моји добри и вредни професори су ме наговарали да се бавим нечим другим; сећам се да се моја директорка гимназије заложила да одем "бар на права". Уз велико уважавање ових пријатељских, чак топлих предлога, ја сам био и остао историчар. Студирање и проучавање ме је одвело темама које помињете. Једноставно, кад су бољшевици прогласили да имају само своју уметност која ће, по њима, постати и светска, нисам имао потребе да такву тезу носим у себи и у мом мишљењу превагнула је чињеница коју сам нашао у реалној историји. Уосталом, не могу да се препознам као неко кога неке страсти воде. Једноставно, ја нисам створио ни Хитлера ни Мусолинија, ни Рузвелта, ни Мао Цедунга и све оно што се око њих дешава у различитим сферама друштвеног и индивидуалног живота. Дакле, од мојих хтења је за моје мишљење јача стварност коју сазнајем.

За Вас кажу и да разумете покретачке снаге људског деловања. Како тумачите поновно враћање или преживљавање фашизма и тоталитаризма, због којег је и Милан Ракић осећао "притисак неке силе"?

Ракић је био мисаон човек. У иностраним архивима, посебно великих сила, налазе се процене, тог тада југословенског амбасадора, које су за њега све врло повољне. А поновна појава фашистичког зла зависна је од тога шта дозвољавају дате околности и друштво у целини. Ако неко и нешто покуша да понови, биће то нека нова својеврсна стварност због које ће се морати поново промишљати и истраживачки трагати.

Како као историчар, аналитичар уметности и својеврсни психолог тумачите деструктивност у људској природи?

Најпре, пођимо од речи психолог. Чини се лаицима да је то наука која је нагнута над стварношћу без потребе да се идентификује историјско. Одавно је историчар Лисијен Февр негирао Фројда указујући да он има посла с бечким грађанима, а закључује и о врло особитим проблемима које има, на пример, становник централне Африке. Иначе, историчари су направили психобиографије низа истакнутих људи и то је од историчара довољно. У овом тренутку ћу остати на једноставном одговору да је и деструктивност за историчара податак.

Шта мислите које су тренутно доминантне догме у нашем друштву, а које су доскора биле актуелне?

Мислим да су се и догме расточиле, продиру неке појаве из мрака и кршева, али ја Вас молим да сачекате мој одговор бар још један век како бих добио историјску дистанцу...

Како тумачите рушење споменика који су подигнути у време комунизма, сада у "новом" времену?

Рушење споменика претходника је устаљена појава из човекове хиљадугодишње историје. Бољшевици су рушили статуе царева, ја сам као дете гледао како електричном тестером руше споменик Александру Карађорђевићу у Крагујевцу... Својевремено сам добио позив из Берлина да напишем оно што знам и видим за неки зборник којим се хтело зауставити тамошње рушење источнонемачких и совјетских споменика! Ово наводим као примере из праксе, али не заборавимо да су и пијетет и мржња у овим случајевима оне појаве које студирају и психолози и историчари, а све више и политиколози...

Верујете ли у демократију?

Да! Разумем је као начелну тежњу и делатност супротстављену противницима слободе.

Добитник сте Хердерове награде за допринос јачању српско-немачких односа...

Хердерова награда је у правом смислу европска награда а додељује се научницима из средње и југоисточне Европе. Колајну сам добио за унапређивање историографских знања. Исту тежњу имам и када је реч о ствараоцима других земаља.

Како кроз историју, али и у данашње време, видите ове односе?

Добро је што се више не маше барјацима, него се говори о пословима...

Шта замерате Српској академији наука и уметности?