Албум мог детињства

ИНТЕРВЈУ
Један од најбољих карикатуриста, илустратора, аниматора и дизајнера књига у бившој Југославији, Душан Петричић, посетио је накратко ових дана Београд, као гост 52. Сајма књига. Заједно са осталим ауторима из Канаде, где живи више од деценије, Петричић је представио своје нове радове и причао са посетиоцима.

Напустивши професуру на Факултету примењених уметности, отишао је из Србије 90-их, најпре у Рим па у Канаду. Другу страну "Вечерњих новости", на којој је годинама маштовито "исцртавао" нашу друштвену стварност, заменио је радом у "Торонто стару", "Њујорк тајмсу", "Вашингтон посту"... Мало помало, уз квалитет као једину препоруку која уклања све баријере, постао је познато име у канадској карикатури и у илустрацији. У интервјуу за наш лист прича о свом најновијем раду на илустровању књиге за децу Давида Албахарија "Прича о нестајању" (која би требало ускоро да се појави у издању "Zepter book worldа"), Земуну и о томе како је без успеха покушавао да заинтересује канадске издаваче за приче Душка Радовића.

Како се одлазак одавде одразио на Ваш уметнички израз? Да ли би ствари другачије изгледале да сте одрастали у некој мирној и стабилној земљи?

Живот увек иде својим путем, са више или мање нашег личног доприноса. Невесела догађања у Србији, и око Србије, очигледно су нам у великој мери одређивала приватне и професионалне путеве. Сви ми, наравно, желимо да живимо у стабилним и организованим земљама, али непредвиђене и нежељене околности понекад су и те како користан импулс да се много активније позабавимо својим судбинама. Ја верујем да је та додатна енергија видљива у свему што сам радио у последњих 14 година избивања из ове средине.

Шта је то што сте морали да научите доласком у Канаду, а шта сте само "пресадили" и пустили да дише у новом окружењу?

Канађани су, као публика, много директнији и површнији у начину примања оног што им као уметник нудите. Али, истовремено, и прецизнији. Мој највећи проблем је био како да поједноставим ту комуникацију са одраслом или дечјом публиком. То ме, наравно, није спречавало да, када је год то било могуће, потегнем за неким средством које је својевремено добро функционисало на овим просторима.

У текстовима о Вама на америчким сајтовима реч Земун је нарочито наглашена. Шта је "уцртао" дунавски крајолик на портрету уметника?

Ми Земунци верујемо да је град у којем смо одрастали идеална комбинација, на малом простору, оних најважнијих елемената неопходних за узбудљиво детињство: Гардош, гробље, Дунав, Градски парк, живописна пијаца, Дом "Васа Стајић", Кеј… И у Канади, илуструјући књиге за децу, кад год је то могуће искористим неку од слика из тог атрактивног албума мог детињства.

Да ли је Вашем сензибилитету ближа новинска или универзална карикатура?

Ја мислим да је то исто. И када радим најбаналнију дневнополитичку карикатуру увек је преведем на неки универзалнији план. Ниједна појава или лик није довољно опскурна да на њој не би била примењива нека "виша" филозофија. Верујем да је то важан рецепт за добру карикатуру.

Који су изазови за новинску карикатуру у мирној и сређеној земљи попут Канаде?

Одувек сам сматрао да ми је за квалитетну карикатуру неопходно да се лично прописно насекирам. Много година сам у Канади имао проблем са тим. Напросто, ништа ме се није до те мере дотицало и провоцирало у мени неопходан бес. Тек последњих година примећујем појаве и људе довољно иритантне за добру и убедљиву карикатуру.

Када илуструјете књиге, постоје ли писци са којима је лакше или теже сарађивати? Какво је искуство са новом књигом Давида Албахарија, како су сарађивала два Земунца?

Постоје писци који пишу свесни да ће њихове писане мисли бити илустроване. И они други, који се не оптерећују тиме. Мени, као илустратору, то није пресудно. Ја напросто реагујем на неки флуид који или постоји или не постоји. У сарадњи са Давидом за претпоставити је да ће наше заједничко земунско детињство и слична искуства и сећања бити идеалан услов за успешну и занимљиву књигу, макар је радили и у Канади. Једва чекам да видим резултат.

Зашто Канађани нису били заинтересовани када сте им понудили приче Душка Радовића?

Канађани су другачија публика. Имао сам неуспео покушај, предлажући издавачима једну Душкову причу која је била део мог одрастања. Напросто, није им била довољно дидактична. Та очигледна, директна дидактика је нешто против чега је Душко Радовић изградио свој незаборавни стил.

Хоћете ли и даље радити на томе да неки избор из Радовићевог дела, ипак, буде преведен и објављен на америчком говорном подручју?