Борба за независни Курдистан

Муњевити успех сунитске екстремистичке организације Исламска држава у освајању великих пространства Ирака и Сирије средином ове године напрасно је забринуо цео свет и натерало га на акцију. Иако тренутно сносе највеће жртве у борбама са џихадистама, Курди на Блиском истоку по први пут, чини се, имају већу шансу да остваре свој давнашњи сан о независном Курдистану. Народ од 40 милиона душа које живе у Турској, Сирији, Ираку и Ирану, по први пут добија отворену подршку Запада. По први пут америчке дипломате, не само што посећују вође регионалне владе ирачког Курдистана, већ се састају и са представницима курдске Партија демократске уније, која важи за сиријски огранак Оџаланове Радничке партије Курдистана (ПКК), коју су САД и ЕУ прогласиле терористичком организацијом. Обе партије теже стварању независног Курдистана, а у овом тренутку постале су прихватљиве Западу јер не жале животе у борби против џихадиста. Њихова борба пак није умилостивила Турску која не жели да их брани од џихадиста, чак по цену да дође до великог масакра на њеној граници.

                                                                +  +  +  +

Офанзива екстремиста организације Исламска држава (ИД) минулих месеци је на терену практично распарчала Ирак и Сирију, учинивши давнашњи сан Курда о оснивању сопствене државе лакше остваривим. Подела Ирака на сунитску, шиитску и курдску територији данас је реалност на терену, будући да аутономни курдски регион, с владом која има седиште у граду Ербил, све јасније не жели да се покори званичном Багдаду па чак и по цену да им шиитски добровољци не помогну у борбама против џихадиста.

Када је амерички државни секретар Џон Кери средином јуна посетио ирачки Курдистан домаћини су му указали на „нову реалност у новој држави”, а поједини аналитичари су се присетили да је актуелни потпредседник САД Џозеф Бајден 2006. године, док је још био сенатор, промовисао идеју о подели Ирака на три дела, позивајући се на пример распада Југославије и Дејтонски мировни споразум. То, међутим, није званична политика Вашингтона, али жестоке борбе курдских снага безбедности, познате као Пешмерга („они који се суочавају са смрћу”), са екстремистима ИД-а утичу на администрацију Барака Обаме да преузимају знатно помирљивији став према Курдима. Чак и према њиховим организацијама које су, због оружаних напада с циљем да створе Курдистан, на америчким и европским листама терористичких организација.

Тако су се пре неколико дана званичници америчког Стејт департмента састали у Паризу, први пут директно, с представницима курдске странке из Сирије, ангажоване у борби против ИД. У разговорима са америчким дипломатама, припадници Партије демократске уније дали су САД координате позиција ИД-а. И то можда не би било чудно да та герилска странка није заправо сиријски огранак Радничке партије Курдистана (ПКК), која је деценијама изводила герилске нападе у Турској тако да је у ЕУ, Турској и САД на листи терористичких организација.

Помирљивији став према Курдима, осим САД, преузима и Немачка па се по први пут дешава да један званичник владајуће коалиције – шеф посланичког клуба демохришћана у Бундестагу Волкер Каудер – каже да је отворена могућност наоружавања ПКК у склопу напора да се победе џихадисти. Немачка већ увелико шаље наоружање Курдима у северном Ираку али је немачка канцеларка Ангела Меркел раније искључивала могућност наоружавања ПКК.

Спремност на сарадњу са ПКК узрокована је пре свега драматичном ситуацијом у сиријском граду Кобане, на граници са Турском, у којем претежно живе Курди и који су минулих недеља на жестоком ударом ватре џихадиста. Будући да становништво у Кобанеу нема довољно оружја, а да суседна Турска не жели да им војно помогне, западна штампа је већ почела да пише како би тај град могао да буде „нова Сребреница”.

Међународни притисак, пак, није променио став Анкаре, која је тактички прихватила захтев САД и НАТО да турске војне базе буду искоришћене за борбу против џихадиста, али не жели да помогне Курдима јер их сматра својим противницима, баш као и сиријског председника Башара ел Асада, који је прећутно дао аутономију Курдима у Сирији. Циљ Турске је да се, после Асадовог пада, у Дамаску успостави сунитска власт која ће зауздати амбиције Курда.

Због тога не чуди што је турски председник Реџеп Тајип Ердоган рекао да су Курди у Сирији и ИД „исто зло”. Не чуди и што је турска авијација прошле недеље гађала положаје ПКК на југоистоку Турске, кршећи прекид ватре договорен у оквиру мировног споразума постигнутог пре две године. Страх Турске од Курдистана је већи од страха од џихадиста тако да, краткорочно гледано, за стратегијске турске интересе исламисти сада у Кобанеу обављају „прљави посао”.

-------------------------------------------------------------

Сукобљени интереси

На територији на којој Курди желе да формирају Курдистан – делови Турске, Сирије, Ирака и Ирана – сукобљавају се интереси неколико страна. Ту су Курди, потом џихадисти који ту желе калифат, потом Турска која на тој територији жели да успостави сферу утицаја, баш као и Иран који жели да ојача шиите од Ирака преко Сирије до Либана. Јак интерес имају и арапске краљевине из Залива, које свој утицај остварују кроз обилну финансијску и војну помоћ различитим групама, али и део сунитског и цео шиитски просто Ирака настоји да одржи државу у целини.

Курдистан

Курде, којих има око 25 милиона, често описују као највећу етничку групу на свету која нема своју државу.